Ако ме неко опсује пред тобом, сине, не стежи песнице, не враћај истом мером. Знају слабићи да су синови на мајке осетљиви, па их срозавају у своје блато тако што им на мајку ударе.
А ја сам тебе за злато родила, не за туђи кал.
Ако ме неко пред тобом наружи, не брани ме ружним речима нити објашњавај свињама да се бисери не једу. Осмехни се краичком усана и прођи. Тако се кажњава полусвет.
Ако ме неко пред тобом нападне, сине, немој да подмећеш своје груди, јер оне су мајци вредније од ових мојих, на ударце научених, огрубелих.
Сети се да ти је мајка стопут живот победила, голорука убијала аждаје, да никад није сагнула главу и да има чиме да се брани.
Сети се да није човек све у људском обличју, неке љуштуре скривају скучен ум, несрећно детињство, хрпу комплекса, мржњу према себи. Само такви детету опсују мајку. Само такви ударају у празно. Само такви не руже твоју већ своју матер, јер никада нису имали оно што имамо ми: љубав и повезаност, поверење и оданост, храброст и разумевање.
Не дозволи да те ико саплете постављајући ти мене као камен спотицања.
Насмеши се презриво, крајевима усана, и прођи.
Ја сам тебе уз песму родила, не уз псовке.
Aутор: Jelena Milenković – JMM