Da li je dovoljno reći detetu – Ja sam ti roditelj i moraš da me poštuješ? Ili mu svojim primerom nedvosmisleno i svakodnevno to pokazivati?
Roditelji su uzor svojoj deci i ona ih oponašaju. Ne zato da bi ih imitirala, već zato što žele da budu kao mama i tata. U njihovim očima mi roditelji smo najvažnije figure, imaju bezgranično poverenje u nas i na nama je da to i opravdamo.
Poverenje i poštovanje se grade konstantno
Neko će reći da nam se život ubrzao, da sa povećanjem broja godina deteta raste i broj obaveza i aktivnosti i da imamo sve manje vremena, a sve više zahteva. Da, ali to je naša realnost, i nikako ne treba da bude opravdanje da postanemo kao roboti koji izdaju imperativna uputstva i vojnička pitanja deci – „Požuri, zakasnićeš! Hajde! Šta imaš za domaći? Kad ti počinje trening?” Niti brzina kojom živimo treba da potisne naše vrednosti i njihove potrebe. Jer, deca su i dalje deca, njima se život nije ubrzao, a moraju da prate naš ritam. Ona imaju iste potrebe za razumevanjem, podrškom i poštovanjem. A to nije nešto što možemo da izvadimo iz džepa i damo kad zatreba, nego nešto što treba da je stalno prisutno.
Komunikacija kao odraz odnosa
Promena, i pozitivna i negativna, prvo se ogleda u načinu na koji roditelj komunicira sa detetom. Zato i jeste najvažnije da promena počne sa nama, da mi prepoznamo kako pričamo, koje reči koristimo, kakav nam je izraz lica, da li podižemo ton, koje reči naglašavamo. Prisetite se u kojim situacijama najčešće promenite boju glasa i počnete drugačije da razgovarate sa detetom.
Čime je ono to tačno zaslužilo i kako je reagovalo? Da li je uzrok vašeg stanja nešto što je dete uradilo ili se jednostvano „našlo“ na putu „napornom danu“? Naravno da imate pravo da budete ljuti, umorni, ali nemate pravo da to prenosite na dete.
U osnovi, postoje dve očekivane reakcije (i u okviru njih brojne nijanse) – dete se ili pobunilo ili se „prilagodilo“. Kada se pobuni ono stavlja do znanja da mu to ne prija, a kada se „prilagodi“ zapravo trpi, povlači se u sebe i pitanje je kada i na koji način će jednog dana to „nakupljeno“ da ispolji. Koji rezultat je prihvatljiv za vas? Možda je ipak bolje korigovati svoje ponašanje, jer će ono imati dugoročne rezultate u vidu uzajamnog poverenja. Ne zaboravite, vreme brzo prolazi i dok se okrenete vaše dete će početi da izlazi sa vršnjacima, a tada će vam posebno biti važno da znate i gde je i sa kim je i šta radi. Ako već sad, dok su mala, ne postavite temelje poverenja, šanse da će vam to poći za rukom kada odrastu su sve manje.
Svesno pravite promene
Deca su po prirodi dobra, otvorena, radosna, pravdoljubiva, lako praštaju, veruju nam, žele da uče i umeju jasno da nam stave do znanja kada im se nešto ne dopada.
Zašto je ovo važno? Zato što deca neminovno odrastaju i ove divne osobine, ako ih ne prigrlimo, vremenom će bledeti… Iskoristite ih da gradite vaš odnos. Odnos pun poverenja u kojem i vi i dete možete da kažete kako se osećate, da podelite šta vam se dešava.
Pričajte sa detetom onda kada ono to traži, a ne posle serije, pranja sudova, širenja veša… Ono vas treba u tom trenutku, ne za pola sata. Ako vi od njega očekujete da odmah dođe kada ga pozovete, po čemu je onda njegovo očekivanje drugačije?
Ako ste zbog nečega ljuti, neraspoloženi ili vas boli glava, u redu je da to i kažete, naravno na način koji odgovara uzrastu deteta. Ne potcenjujte moć detetovog razumevanja i empatije, ali zato razumite i vi njega kada kaže da je zbog nečega ljuto, ili da ne može da sredi igračke jer je umorno! Iskrenost i otvoren odnos su glavno jelo, a fleksibilnost je esencijalni začin! Zato uvek ponudite više opcija umesto da insistirate na jednoj! Ako dete iz nekog razloga ne može da uradi nešto sada, ponudite mu bar još dve mogućnosti – da to uradi kada se odmori ili da to odmah uradite zajedno. Ovako „upakovan“ zahtev zvuči mnogo prihvatljivije u odnosu na isključiv „sad i odmah“.
Ako ne uspevate da se dogovorite probajte da promenite glas! Pričajte kao lik iz crtanog filma, probajte da „zviždućite“ reči, budite zagonetni kao čarobnjak, pevajte! Uradite bilo šta drugačije i videćete sa kojim oduševljenjem će dete dočekati promenu! Ovakva ponašanja bude pozitivne emocije kod deteta, za njega je to poziv na igru, pa i to nešto što mu je teško da uradi sada će izgledati bar malo drugačije.
Isprobavajte, igrajte se, opustite se, detinjstvo ne treba da bude opterećeno teretom ozbiljnosti. Ako imate dilemu ili se plašite da ćete „izgubiti konce“ zato što se ponašate prirodno i otvoreno sa detetom, uvek se zapitajte – šta vam je važnije? Da trenirate strogoću po svaku cenu ili da gradite odnos sa detetom kroz igru, poštovanje, razumevanje? Da li će vas dete više poštovati ako ste prestrogi ili ako u vama prepozna osobu kojoj može da se poveri i na koju uvek može da računa?
Dragana Aleksić, porodični konsultant