Ми смо одрасли. Они су деца. Они уче да живе по нашим правилима и да се понашају онако како се од њих очекује. Имају урођену, инстинктивну потребу да изразе своју вољу, али не умеју да контролишу своје импулсе. У тако замршеној ситуацији, зашто неки родитељи ударање, уједање и гребање схватају као одраз неваспитања деце, нарочито кад имају мање од четири године?
Деца нас веома лако изнервирају, па многи родитељи, уместо да увек имају на уму да су они одрасли и да је посао деце да се понашају као деца, почну да се спуштају на ниво трогодишњака, па и сами вичу, понекад и узврате детету ударац. То може решити проблем тренутно, али ће у суштини само погоршати ситуацију. Оног тренутка кад изгубимо контролу над собом, престајемо да будемо ауторитет деци. Јер, они то веома добро осете и због тога се осећају несигурно, али моћно. У таквим ситуацијама казне производе страх, неповерење, одбојност.
Коначно, овакве дисциплинске мере не дају резултат јер не третирају оно што деца заправо покушавају да вам кажу, а то је да им је очајнички потребна ваша ПОМОЋ да изразе своје емоције.
Ваш угао гледања и став
Ако сте ви, као одрасла и зрела особа, у стању да прихватите понашање вашег детета као привремено „лудило”, позив за помоћ, ваша улога и реакција на ове ситуације постаје много јаснија и боља. Када то схватите, постаје вам смешна и сама помисао да на њихово лоше понашање реагујете са: „Како можеш тако да се понашаш према мени! Ја сам ти мајка, толико тога радим за тебе!”
Уместо тога, као одрасла и разумна особа, рећи ћете: „Видим да ти је тешко да престанеш да удараш, па ћу ја да ти помогнем и да те узмем за руке.” Или можете рећи: „Нећу ти дозволити да удараш. Ти си толико узнемирен да сам ја морала да склоним свој телефон од тебе кад си хтео да га узмеш и играш се њим. Сачекаћемо да се смириш па ћеш добити телефон.”
„Нећу ти дозволити да ме уједаш. То боли. Спустићу те доле и даћу ти нешто што можеш да угризеш а да нико не буде повређен.”
Сидро
Тајна је, драги родитељи, управо у томе да детету дозволите да у контролисаном окружењу искаже своје емоције. Деца то раде онако како умеју јер се контрола над емоцијама учи тек у каснијем узрасту. Они другачије не могу. А ако их ви терате да емоције потискују, ако на њихов позив у помоћ одговарате виком, агресијом, игнорисањем, ствари неће постати боље. Та ваша помоћ да искажу свој бес, тугу или страх је за њих сидро које их држи на сигурном, а ваше стрпљење и разумевање једино је што им може помоћи да једног дана науче да се сами изборе са емоцијама на прави начин. Не учите их да потискују осећања.
А кад талас љутње и беса прође, и даље сте им потребни, да признате да су њихова осећања нормална, да им опростите и разумете их. Уосталом, како уопште можемо бити љути на некога чији су импулси и осећања већи од њега самог?
Лепота оваквог начина реаговања на дечје „испаде” јесте што се деца уз родитеље који не губе контролу осећају сигурно. Знају да нас њихово понашање неће избацити из колосека и знају да имају ослонац да искажу своја осећања.
Уз ту сигурност да ће мама и тата увек помоћи кад су потребни, чак и онда кад нисмо најбоље расположени, деца се осећају способном да се боре, без страха да ће погрешити, да расту и развијају самопоуздање.
Коначно, деци не треба дозволити свако понашање и није то поента овог текста. Постављање граница, одлучно, али уз поштовање дететове личности, најбољи је начин да их научимо да схвате свет у којем живе и да се у њему осете безбедно.
Приредила: А.Ц.