Србија, и то условно речено, засад има само једног добитника Нобелове награде. Ипак, можда извесну утеху доноси реална могућност да један државни орган, Министарство просвете (у даљем тексту: Министарство), односно његов заслужни тим, добије сатирично-комичну варијанту те награде – Иг Нобелову награду – и то, можда, у чак две области.
Предлажем да ово признање за економију добије решење Министарства да се уштеде буџетска средства тако што ученици са сметњама у развоју похађају наставу у (пре)великим одељењима с ученицима без сметњи, при чему им наставу држе наставници који немају одговарајуће високо образовање за рад с њима, а помажу им педагошки асистенти који такође не морају имати такво образовање. Истичем: једини стручњаци који имају одговарајуће високо образовање за рад с ученицима са сметњама у развоју јесу дефектолози и само настава коју претежно изводе дефектолози, и то у посебним, врло малим одељењеима, може бити прикладна за те ученике, бар кад су у питању ученици с интелектуалним сметњама (ментална ретардација). Ипак, економске и ине необичне теорије однеле су превагу и нанеле велику штету деци са сметњама у развоју, али су, с друге стране, отвориле могућност за добијање разних престижних признања и позамашних средстава. На полице препуне пехара можда се попне и Иг Нобел, мада би могло да дође и до сукоба око ауторства изложеног (не)научног решења између страних и домаћих истраживача.
Још је интересантнија (и невероватнија!) прича због које се Министарству смеши Иг Нобел за медицину. Наиме, у одговору на једну моју притужбу Министарство предлаже да се, уместо ангажовања медицински стручних лица, наставници који раде у одељењима за ученике са сметњама у развоју при редовним школама едукују за реаговање (читај: пружање медицинске помоћи) када ученици доживе епилептички напад или напад агресије и/или аутоагресије у вези с њиховим поремећајем. Спрам таквог решења су и најмаштовитије идеје разних алтернативних медицинских покрета пука сиротиња у погледу креативности. Уосталом, нико од њих зато и није добио Иг Нобела. Министарство је овим предлогом јасно истакло да нема потребе компликовати живот перипетијама у виду ангажовања медицинских стручњака, пошто медицинску помоћ могу пружати и „едуковани“ лаици. Тиме је оно доказало нешто што досад нико није успео: да медицина у ствари и није баш нека струка и наука јер смо сви ми, уз мало „едукације“, медицински стручњаци. Такав доказ јамачно треба наградити.
У наведеним идејама Министарства крије се потенцијал и за добијање Иг Нобелове награде за филозофију, педагогију, психологију, политикологију и демагогију, али, авај, такве награде се не додељују.
Због овакве посвећености Министарства добијању Иг Нобелове награде обратио сам се притужбом и Влади Републике Србије. Одговор још чекам и не знам какав ће бити. Претпостављам да председнику Владе, као изузетном медицинском стручњаку, не би пријало добијање Иг Нобела, али ипак стрепим да ће одговор Владе бити основ за још једну кандидатуру за ту престижну награду.
Да није тужно, штетно и опасно, било би смешно.
Аутор: Др Слободан Р. Мартиновић, дипл. правник и дипл. дефектолог-олигофренолог, Лазаревац













Takvi stručnjaci imaju iskustva za tretmane, ali očigledno da nemaju iskustva za inkluziju.
Postovani,sve ste u pravu.Dok država,nema sluha,i odpusta defektologe iz OS,a neophodni su pitam se samo kada ce urusiti,kom0letno obrazovni sistem u Srbiji.Hvalq Vam na istinitoj opservaciji.,
Ovo je izvanredan tekst koji i prosvetne vlasti, i političari, i oni koji u prosveti rade – treba da pročitaju pažljivo nekoliko puta. I da izvuku jedino moguće naravoučenije!
Naravno da sa decom, ucenicima, odraslim ljudima sa smetnjama u razvoju treba da rade iskljucivo defektolozi, i to sa odgovarajucom specijalizacijom, sto bi trebalo da bude moguce. Pored toga, ova odeljenja treba da budu mala, ili minimalna, a jos vaznije je da njihove ucionice moraju biti opremljene odgovarajucom tehnickom opremom za rad.
U suprotnom, sto je u nasim skolama slucaj gotovo u potpunosti, osteceni ucenici eventualno imaju minimalne koristi, ostali ucenici su osudjeni na stagnaciju i nazadovanje, a nastavno osoblje je preoptereceno, izlozeno ogromnom stresu, pa i opasnosti od vecih gresaka, i pored toga sto ulaze maksimalne napore da izvrsi radne zadatke.
U nekim slučajevima ste u pravu onim najtežim ali ne i kod neke dece sa smetnjama kojoj treba da se školuju u redovnim školama.Oni učitelji koji imaju višegodišnje iskustvo u specijalnim školama itekako imaju ta znanja za rad sa decom sa smetnjama pogotovo ako imaju dobra znanja iz psihologije psihijatrije,pedagogije…i osećaj za decu kao i potrebu da stalno i sami uče. Imaš i defektologe i nastavnike koji su zalutali u školi.Strano im je da se potrude…da razmišljaju nego samo odrađuju …Treba da prođe još jedan vek pa da shvatimo da smo različiti i da deca to prihvate. Deca će to pre nas sigurno.Odrasli prave probleme.
U Norveskoj ucitelji i nastavnici su edukovani za puno medicinskih stvari. Npr daju insulin dijabeticnoj deci.
To nije posao lekara nigde, to je nega bolesnika.
Poštovani, bilo bi lepo da ste pomenuli i nas okupacione terapeute. Postojimo i mi, zamislite.
Nastavnici nisu obuceni za rad sa decom kija imaju smetnje u razvoju. Uz to, niko normalan ne moze ni da pomisli da je inkluzija donela poboljsanje bilo kome, a najvise trpe bas takva deca. Mi smo sredina u kojoj je sramota imati dete sa smetnjama u razvoju, a ima, i to potpuno razumljivo, i roditelja koji nisu spremni godinama da prihvate da im dete ima problem. To je potpuno ocekivano. Ono sto nije ocekivano je da Ministarstvo apsolutno skrece pogled sa takvih problema i misli da ce inkluzija pomoci, iako svaki strucnjak govori da nije i nece. Defektolozi su JEDiNI koji su kvalifikovani za taj posao, ali oni i rade u skolama i ustanovama koje su namenjene za pomoc toj deci i stalno hovore da je inkluzija kod nas sasvim drugacija od one u svetu, jer nemaju sva deca iste smetnje i istog intenziteta. Dakle, kod nas je uvedena za sve, osim za decu koja u potpunosti nisu sposobna, a ona se vec vode pod terminom invaliditet i ne idu u skolu. Medjutim, drugi koji imaju neke smetnje razlicitog tipa idu u regularnu skolu, a defektolazi kazu da je to pogresno, jer nije isto smetnja u citanju, ucenju, socijalizaciji…svaki segment trazi drugi pristup. Mi taj pristup nemamo, jer nemamo kadar, sto nas vraca u vreme kada nije ni postojala inkluzija kod nas i tako se vrzino kolo nastavlja…
Bravo za tekst! Svašta su nas u prosveti naterali da radimo. 1001 put sam rekla..ljudi mi nismo školovani za to!
Poštovani, nisam ni pročitala ceo tekst, jer sa ovom dragom decom su mnogi ucitelji naterani da rade, svesni da ne mogu deci da pomognu, koliko god želeli, nisu stručni. Dok ih neko razume, prođu godine. Ne gleda se da deci treba pomoći, nego se na ovakve načine odmaze svima
Браво! Хвала Богу да неко устане и каже нешто о овом куршлусу, та деца су прешћпуштена сама себи и и осредњој стручности која једва успе да допре до по неког таквог ученика. Сви су претрпани папирологијом само да се не види неки квар, а ко брине о деци, нико, држи воду док мајстори оду. Таква деца захтевају озбиљан рад и посвећеност коју у оваквом систему нема ко да им пружи!
Све је тачно…у три претходне генерације имала сам ученике који су радили по ИОП-у, и више времена провела пишући планове, и бавећи се бирократским заврзламама, него непосредно радећи са децом…жалосно је колико тога радимо за шта нисмо образовани, нити емоционално спремни, а какав статус имамо, и плату, још увек, испод републичког просека…за пар година нико неће хтети да ради у просвети, а они малобројни који ипак буду ту, нека се спреме као за специјални рат- са нереалним родитељима, размаженим ученицима, режимским руководством и небулозним наставним програмом…30 година поштено и са пуно ентутијазма улазим у учионицу, али стварно је догорело до ноката…
Neki od nas koji se bavimo teorijom obrazovanja smo još pre dvadesetak godina govorili da se inkluzija nepravilno sprovodi i da defektološka znanja i iskustva ne treba ukidati. Međutim, nadvladao je „kontaargument“ – tako je u EU. I onda se pokazalo da je možda negde dobro ali da kod nas nije urodilo plodom. Dve decenije, nije od juče! A inače, nastavnik treba da bude obučen za pružanje prve pomoći, nije to nikakvo „unižavanje“ medicine, već praktična i konkretna životno značajna veština koju treba posedovati u učionici. Sve u svemu, članak ne gađa u pravu metu. Možda bi i nešto pomoglo kad ne bi sve bilo politizovano, već zasnovano na nauci i struci?