Srbija, i to uslovno rečeno, zasad ima samo jednog dobitnika Nobelove nagrade. Ipak, možda izvesnu utehu donosi realna mogućnost da jedan državni organ, Ministarstvo prosvete (u daljem tekstu: Ministarstvo), odnosno njegov zaslužni tim, dobije satirično-komičnu varijantu te nagrade – Ig Nobelovu nagradu – i to, možda, u čak dve oblasti.
Predlažem da ovo priznanje za ekonomiju dobije rešenje Ministarstva da se uštede budžetska sredstva tako što učenici sa smetnjama u razvoju pohađaju nastavu u (pre)velikim odeljenjima s učenicima bez smetnji, pri čemu im nastavu drže nastavnici koji nemaju odgovarajuće visoko obrazovanje za rad s njima, a pomažu im pedagoški asistenti koji takođe ne moraju imati takvo obrazovanje. Ističem: jedini stručnjaci koji imaju odgovarajuće visoko obrazovanje za rad s učenicima sa smetnjama u razvoju jesu defektolozi i samo nastava koju pretežno izvode defektolozi, i to u posebnim, vrlo malim odeljenjeima, može biti prikladna za te učenike, bar kad su u pitanju učenici s intelektualnim smetnjama (mentalna retardacija). Ipak, ekonomske i ine neobične teorije odnele su prevagu i nanele veliku štetu deci sa smetnjama u razvoju, ali su, s druge strane, otvorile mogućnost za dobijanje raznih prestižnih priznanja i pozamašnih sredstava. Na police prepune pehara možda se popne i Ig Nobel, mada bi moglo da dođe i do sukoba oko autorstva izloženog (ne)naučnog rešenja između stranih i domaćih istraživača.
Još je interesantnija (i neverovatnija!) priča zbog koje se Ministarstvu smeši Ig Nobel za medicinu. Naime, u odgovoru na jednu moju pritužbu Ministarstvo predlaže da se, umesto angažovanja medicinski stručnih lica, nastavnici koji rade u odeljenjima za učenike sa smetnjama u razvoju pri redovnim školama edukuju za reagovanje (čitaj: pružanje medicinske pomoći) kada učenici dožive epileptički napad ili napad agresije i/ili autoagresije u vezi s njihovim poremećajem. Spram takvog rešenja su i najmaštovitije ideje raznih alternativnih medicinskih pokreta puka sirotinja u pogledu kreativnosti. Uostalom, niko od njih zato i nije dobio Ig Nobela. Ministarstvo je ovim predlogom jasno istaklo da nema potrebe komplikovati život peripetijama u vidu angažovanja medicinskih stručnjaka, pošto medicinsku pomoć mogu pružati i „edukovani“ laici. Time je ono dokazalo nešto što dosad niko nije uspeo: da medicina u stvari i nije baš neka struka i nauka jer smo svi mi, uz malo „edukacije“, medicinski stručnjaci. Takav dokaz jamačno treba nagraditi.
U navedenim idejama Ministarstva krije se potencijal i za dobijanje Ig Nobelove nagrade za filozofiju, pedagogiju, psihologiju, politikologiju i demagogiju, ali, avaj, takve nagrade se ne dodeljuju.
Zbog ovakve posvećenosti Ministarstva dobijanju Ig Nobelove nagrade obratio sam se pritužbom i Vladi Republike Srbije. Odgovor još čekam i ne znam kakav će biti. Pretpostavljam da predsedniku Vlade, kao izuzetnom medicinskom stručnjaku, ne bi prijalo dobijanje Ig Nobela, ali ipak strepim da će odgovor Vlade biti osnov za još jednu kandidaturu za tu prestižnu nagradu.
Da nije tužno, štetno i opasno, bilo bi smešno.
Autor: Dr Slobodan R. Martinović, dipl. pravnik i dipl. defektolog-oligofrenolog, Lazarevac