Србија, и то условно речено, засад има само једног добитника Нобелове награде. Ипак, можда извесну утеху доноси реална могућност да један државни орган, Министарство просвете (у даљем тексту: Министарство), односно његов заслужни тим, добије сатирично-комичну варијанту те награде – Иг Нобелову награду – и то, можда, у чак две области.
Предлажем да ово признање за економију добије решење Министарства да се уштеде буџетска средства тако што ученици са сметњама у развоју похађају наставу у (пре)великим одељењима с ученицима без сметњи, при чему им наставу држе наставници који немају одговарајуће високо образовање за рад с њима, а помажу им педагошки асистенти који такође не морају имати такво образовање. Истичем: једини стручњаци који имају одговарајуће високо образовање за рад с ученицима са сметњама у развоју јесу дефектолози и само настава коју претежно изводе дефектолози, и то у посебним, врло малим одељењеима, може бити прикладна за те ученике, бар кад су у питању ученици с интелектуалним сметњама (ментална ретардација). Ипак, економске и ине необичне теорије однеле су превагу и нанеле велику штету деци са сметњама у развоју, али су, с друге стране, отвориле могућност за добијање разних престижних признања и позамашних средстава. На полице препуне пехара можда се попне и Иг Нобел, мада би могло да дође и до сукоба око ауторства изложеног (не)научног решења између страних и домаћих истраживача.
Још је интересантнија (и невероватнија!) прича због које се Министарству смеши Иг Нобел за медицину. Наиме, у одговору на једну моју притужбу Министарство предлаже да се, уместо ангажовања медицински стручних лица, наставници који раде у одељењима за ученике са сметњама у развоју при редовним школама едукују за реаговање (читај: пружање медицинске помоћи) када ученици доживе епилептички напад или напад агресије и/или аутоагресије у вези с њиховим поремећајем. Спрам таквог решења су и најмаштовитије идеје разних алтернативних медицинских покрета пука сиротиња у погледу креативности. Уосталом, нико од њих зато и није добио Иг Нобела. Министарство је овим предлогом јасно истакло да нема потребе компликовати живот перипетијама у виду ангажовања медицинских стручњака, пошто медицинску помоћ могу пружати и „едуковани“ лаици. Тиме је оно доказало нешто што досад нико није успео: да медицина у ствари и није баш нека струка и наука јер смо сви ми, уз мало „едукације“, медицински стручњаци. Такав доказ јамачно треба наградити.
У наведеним идејама Министарства крије се потенцијал и за добијање Иг Нобелове награде за филозофију, педагогију, психологију, политикологију и демагогију, али, авај, такве награде се не додељују.
Због овакве посвећености Министарства добијању Иг Нобелове награде обратио сам се притужбом и Влади Републике Србије. Одговор још чекам и не знам какав ће бити. Претпостављам да председнику Владе, као изузетном медицинском стручњаку, не би пријало добијање Иг Нобела, али ипак стрепим да ће одговор Владе бити основ за још једну кандидатуру за ту престижну награду.
Да није тужно, штетно и опасно, било би смешно.
Аутор: Др Слободан Р. Мартиновић, дипл. правник и дипл. дефектолог-олигофренолог, Лазаревац