Живимо у времену у ком се човек кратко чуди и брзо привикава на појаве које искачу из колосека нормалног живота. Једно изненађење потире друго, а времена за запитаност све је мање. Помислиш на тренутак да неко неупослено дете листа нашу стварност као видео-снимке на Тик-току и с кратким занимањем прелази на следећи.
Ипак, и у атмосфери кад нас мало шта оставља дуго замишљеним, прошле године сам месецима слушала о једном несрећном дечаку из друге школе који је правио такве проблеме да је глас о њима надглашавао остале школске новости у малом граду и пролазио кроз капију његовог школског дворишта путујући даље од уста до уста силином зачудности може ли се тако понашати једно дете?
Опште место је да је дечак имао несрећно детињство, озбиљан мањак родитељске пажње и вишак слободног времена, које је трошио стварајући озбиљне проблеме. И као што су вести о њему путовале, тако је и он мењао адресе селећи се из школе у школу. Слушајући о њему, запамтила сам његов упечатљив надимак што је одударао од његових особина.
Недавно, читајући писмене задатке, с посебном пажњом отварам вежбанку једне крхке девојчице која је код нас дошла из друге школе. Изабрала је тему „Прва љубав“, инспирисана узрастом и лектиром. Редови ситног, густо збијеног рукописа били су посвећени неком брижном дечаку који је ову болешљиву девојчицу у пређашњој школи бранио од грубости друге деце, доносио јој слаткише и остављао цедуљице како је најлепша, и то баш тих дана кад су јој се други ругали, кад је виђао уплакану.
Није тешко погодити сада, али мени је било право изненађење кад сам при крају текста прочитала тај упечатљив, горепоменути надимак. Потврда да је то баш тај проблематични дечак с почетка ове белешке дошла је већ у следећем реду и на тренутак изазвала неверицу. Сада сам читала нешто толико другачије, ма сасвим супротно од оне репутације која га је пратила и коју су месецима потврђивали моји саговорници кад год бисмо се дотакли те теме! Нешто лепо и рањиво, блесак велике светлости која је касније утрнула. Сви, дакле, имамо капацитете да будемо добри и осећајни. Где их на крају изгубимо или ко нам их угаси? Не знам. Можда ће на то дати одговор неки следећи писмени задатак. Дотад, једно је сигурно: писмени задаци из матерњег језика су важне исповести, које кад су плод искрености, а не вештачке интелигенције, објашњавају живот и оном ко их пише и оном ко их чита! Нису превазиђени, напротив, потребнији су нам више него икад.
Аутор: Драгана Глишић