Татјана Марковић Топаловић је професорка физике у средњој Медицинској школи у Шапцу. Један је од аутора Парка науке у Шапцу, који је отворен у марту 2013. године у дворишту Центра за стручно усавршавање.
Већ дуги низ година, ова професорка је промотерка науке у Мачванском округу и координатор пројекта „Засучи рукаве“ за свој округ. Ангажована је и на реализацији радионица Канцеларије за младе. Пуних 10 година водила је школицу науке за децу млађег узраста града Шапца, где промовише експерименте који су честе недоумице код деце и њихових родитеља, подстичући тако креативност и критично мишљење код деце. Предаје уз пуно ентузијазма и воље, а законе физике и природе уопште преноси путем иновативних поступака.
Оснивач је Друштва љубитеља физике које се већ 14 година бави промоцијом и презентацијом науке кроз интересантне и актуелне теме.
Поред тога, Татјана је и добитница награде Global Teacher Prize за Србију, за 2018. годину.
О стању у домаћем образовању, наставнику 21. века и дигитализацији образовања, Татјана је говорила за наш портал. Она је, без длаке на језику, бритко али прецизно набројала и 12 ставки које су кључ за напредак нашег образовног система.
Колико је данас неком ко ради у просвети тешко (или лако) да буде ентузијаста?
Бити ентузијаста је ствар одлуке и животног стила. У свему. Самим тим и у просвети. Чини ми се да се заправо одговор на Ваше питање крије у другом питању, а то је – да ли сте у животу одлучили да будете ничим изазван оптимиста, или много чим изазван песимиста.
Свако време је било тешко за образовање. Образовни и мислећи људи, критички настројени, уз све то и врло стручни нису миљеници ма ког друштва. Често су незаустављиви, надмоћни у интелекту, циљу и одлучности, а тешко је управљати њиховим мишљењем.
Данашњег свакодневног наставника, који помера границе, са свих страна чекају ограничења: месечна примања, брдо администрације, низ непотребних норми, непрекидна провера од стране овлашћених субјеката у школи и ван ње, често незадовољни родитељи, удружен систем вредности, дакле, мутна вода препуна „гризућих“ риба. И онда ви, као наставник, одлучите да пливате том мутном водом. Пристајете да јој се дно не види, пристајете и на њену различиту „густину“ током пливања, ма пристанете и на све угризе великих и малих риба, јер испред вас иду ваши бивши и садашњи ученици. Због њих све вреди, и бацање и пливање у свакој води образовања. Они то знају и враћају на најлепши начин.
Које особине и вештине је важно да има добар наставник 21. века и јесу ли дигитална знања и отвореност за другачије начине рада неопходне компетенције?
Наставник би требало да буде све. Дакле колико год вештина да има, мало је, јер га са друге стране учионице микроскопирају дигитални урођеници, представници, волшебне Z генерације, наша деца. Мислим да је најбитнија ствар да наставници разумеју време у којем живе деца 21. века, време безречитости, брзе комуникације, кратких знаковних порука, друштвених мрежа, стотине канала кабловске телевизије, брзе хране, мора информација, неусклађености родитељско – ученичких односа… Компликовано време у којем се сви слабо „чују“, и деца и родитељи и наставници, при чему се углавном ради о три „зараћене“ стране.
Верујем да је наставник кључна личност у синхронизацији аналогног и дигиталног времена. Императив 21. века је дигитална писменост, употреба (али не и злоупотреба) дигиталних алата. Наставник треба да буде модератор, усмеравач, побуђивач ученичког интелекта. Окружена сам брдом наставникакоји су припремили PP презентације и сада само то деле ученицима, а од њих очекују да одговарају на класичан начин. Пут до информације је олакшан, али је процес учења исти као пре 4000 година, усвоји, научи, презентуј, бићеш оцењен. У такву врсту дигиталне писмености не верујем. Верујем да дигитална писменост треба да буде подршка данашњем образовању, али не и да је кључ. Пут до дечијег срца, разумевања и прихватања и учења је ипак много кривудавији и не састоји се у лепо упакованој и доступној дигиталној информацији. Наставник 21. века мора да се синхронизује с временом, а затим да се усклади са енергијом, разумевањем, интересовањем својих ученика.
Које су то промене које у систему, али и код појединаца треба да се десе да би наш образовни систем „стао на ноге“?
На ваше питање одговорићу у ставкама.
1. Отворити наставнику простор за креативност.
2. Смањити администрацију и контролу.
3. Опремити га наставним средствима и подстицајним окружењем за рад
4. Адекватно вредновати његов рад. (Увести степеноване награде, плаћати више наставнике са бољим резултатима).
5. Увести периодичне промене радног места (школе) код наставника, на пример 4 године рада у гимназији, затим 4 у стручној школи, 4 године рада на селу, затим 4 године у граду… Тако би се и наставници разумели боље и можда многи не би неговали елитизам у настави, што уме да буде озбиљна кочница за напредовање образовног система.
6. Проверавати стручна знања наставника на неколико година, одговарајућим тестовима. Лоше урађен тест води у школу нижег ранга и обрнуто. Можда непопуларна, али свакако ефикасна мера која би утицала на то да наставници уједначе систем предавања захтева и оцењивања.
7. Омогућити наставнику да одлучује о важним стварима у образовању
8. Повезати наставника са стручним друштвима и регрутовати низ оних који могу преговарати са највишим органима у Министарству просвете у циљу доношења стручне и најбоље одлуке за образовање у нашој земљи.
9. Повезивање наставника са највишим академским круговима, да би имали научно утемељење и подршку за промоцију идеја и промена у образовању.
10. Омогућити наставницима приступ страним научним радовима из наставе.
11. Дошколовати наставнике и омогућити им да савладају енглески језик и језик дигиталне писмености.
12. Дати наставнику медијску подршку, ветар у леђа, максималну слободу и веровати у њега.
Кад се погледа ваша богата биографија, постаје јасно да је ваша љубав према науци и деци оно што вас покреће. Од свих пројеката и награда, шта бисте посебно издвојили?
Мада делује прилично излизано и скромно заправо је потпуно тачно када напишем да се нисам никада пријављивала за награде. Увек сам веровала да неко треба да примети ваш рад, па да вас евентуално награди, ако сте заиста добри. У том смислу сам можда и необична што сам први пут награђена после 40. године живота, а преко 20 година радног стажа. Не спадам у ред ловаца на награде, титуле и позиције. Верујем да награде у просвети треба да дођу за минули рад. Тако учим и своје ученике. Ја бих можда увела награду у просвети за непристајње, неодустајање, истрајност, доследност, одлучност, достојанственост и наравно стручност. За мене лично, колеге које се одликују овим особинама, најхрабрији су људи у данашњем друштву. Када и после 30 година рада затреперите када улазите у школу, онда је то она права искра која се не гаси.
У том смислу, ако би требало да издвојим, моја најдража награда (која ми је отворила много путева и освестила ме на посебан начин) је награда Удружења „Живојин Мишић“ за једног од Најбољих едукатора Србије за 2014. годину Добијена честито и поштено после унакрсне селекције пет референтних стручних жирија је права награда.
Од пројеката је свакако најзначајнији и најутицајнији у Србији – пројекат Парка науке у Шапцу, односно подстицајне околине за учење природних наука. Идеја овог пројекта је да се на паметан и организован начин искористе учионице, галерије, ходници и степеништа у школама, као и школска дворишта и да постану лабораторија на отвореном.
Предајете физику, која није баш сваком ђаку блиска и драга. Како је приближавате оним ученицима који јој можда нису наклоњени или немају дара за природне науке?
Ја бих увек волела да чујем или прочитам који је то предмет који је драг баш сваком ученику. Мислим да такав премет не постоји, мада је тачно да се физика на листи (не)омиљених предмета налази на високој позицији. Како приближавам физику онима који у старту показују отпор?
Ваљало би имати у виду да се ученици срећу са мном после 3 године изучавања физике, дакле темеље је већ поставио наставник у основној школи. У те темеље никада нисам сигурна и стално их преиспитујем. Трудим се да ученицима скренем пажњу на неколико кључних ствари када се сретну са физиком и са мојим радом.
Прво им објасним да је физика живот и да је они сами непрекидно живе, да треба да буду свесни закона физике у сваком тренутку, док ходају, говоре, певају, раде, трче, кувају, седе, укључују компјутер, пуне мобилни…
За почетак, физика мора да „проструји“ њиховим венама.
Замолим их да не уче дефиниције напамет, него да се ослањају на формуле и да описују законе својим речима, тако да их разумеју.
Дакле, отварам им врата, али подржавам да путеве бирају сами.
Доносим им стране уџбенике и показујем им формуле и записе који су идентични у свим уџбеницима – америчким, руским, јапанским, кинеским… Волим да им укажем на чињеницу које често нису свесни, а то је да учењем физике говоре универзалним језиком науке. А језик, колико год да је тежак за учење, представља средство споразумевања међу људима. Дакле Ајнштајн, Њутн, Галилео, Торичели говоре научним „есперантом“ како ја волим да кажем. Они често нису свесни те научне лепоте, безграничности и језичности. У физици за сваког има понешто, неко воли теорију, неко рачунске задатке, неко експерименталне вежбе, неко научне есеје и расправе, неко философију физике.
Није фер према деци 21. века држати се само прописаних образаца и стандарда, мада увек сматрам да се до свих тих обавезних и прописаних стандарда и исхода (тако две тешке и омражене речи код наставника ових година) може доћи неким финим околним путем који деци прија, занимљив је и интересантан.
Сматрам да је мој (наравно и ученички) највећи успех када постигнем њихову коректну научну писменост у мом предмету и одговорност за рад или нерад, као и за последице које такви односи према школи доносе.
Водите и школицу науке за децу млађег узраста у Шапцу где се трудите да им науку приближите од малена и развијете критичко мишљење. Како изгледају часови у школици и да ли су деца у том узрасту увек вољна да уче нове ствари, ако ми умемо да им “предајемо“ на прави начин?
Десетак година сам у мом граду водила Летњу школу науке за децу од 6 до 12 година. Мада су долазили и малци од 4 и они од 14 година. Као што већ написах – за сваког понешто. Верујем да не могу добро да предајем физику ако не познајем дечију перцепцију науке и уџбенике у њиховим ранијим нивоима образовања. Ова школа је за мене и за мој град, полазнике, била непоновљиво искуство. Пречешљала сам све предмете у основној школи, где се јавља наука (пре свега Свет око нас) и осмислила 8 радионица, које су потпуно покривале физику/науку у прва четири разреда основне. Радионице су биле занимљиве и подстицајне, тицале су се воде, густине, тоњења, пливања, света боја, људских чула, музике, акустике, електрицитета, магнетизма. Сваке године смо имали преко 100 полазника. Помоћ су нам некада пружали учитељи, некада моји бивши ученици, волонтери Канцеларије за младе, моја лична деца…
Имали смо увек улазне и излазне цедуљице које смо лепили на паное, шта данас знам о теми?(улаз) и шта сам данас ново научио и могу да поновим? (излаз). После су деца добијала конкретне задатке, обавезно су нешто правили и то направљено носили кући уз физичко објашњење (модел уха, картезијански гњурац, мала подморница, сендвич густине, мало струјно коло, магнет…). То што су носили кући и пред родитељима се наметали као прави мали научници је за њих било изузетно искуство.
Посебно задовољство ми је било када сам те клинце, неколико година касније сретала у мојој школи. Сви су под конац волели науку и били опуштени и релаксирани према њој. Тај однос ученика према науци је незаменљив.
Коначно, завршавате докторат на тему Методике наставе физике, што нам говори да планирате да останете део образовног система. Шта је највећи мотив за такву одлуку?
Можда је највећи мотив мој став – Све је поправљиво, па и образовање. Методике наставе и докторати у овој научној области се тешко пробијају у нашој земљи. Physics education је свугде у свету, призната научна дисциплина, па ипак је чињеница да имамо неколико доктора науке у области Наставе физике. Лично верујем да је ово тренутно кључна област у образовању коју би требало развијати. „Зидање“ доброг наставника није лако и захтева развој великог броја вештина.
У организационом смислу, верујем да доктори наука методике наставе у Србији могу у многоме да промене физиономију нашег крхког (па ипак високо вреднованог) образовања у свету, кроз писање и рецензије уџбеника, опремање наставних кабинета, израду наставних средстава, организовањем менторисањем приправника, утемељивањем неопходних обавезних образовних вештина за 21. век. Њихово деловање треба да буде са јединствене тачке. Мој план јесте да останем у образовању. Узимајући у обзир моје рад и искуство, посебно сам заинтересована за саветовање, менторисање, грађење и формирање наставника 21. века, али и за развој подстицајних околина, паркова наука, у школама и школским двориштима које би ученику садашњег тренутка омогућиле другачији приступ и обраду наставних садржаја у науци.