Tatjana Marković Topalović je profesorka fizike u srednjoj Medicinskoj školi u Šapcu. Jedan je od autora Parka nauke u Šapcu, koji je otvoren u martu 2013. godine u dvorištu Centra za stručno usavršavanje.
Već dugi niz godina, ova profesorka je promoterka nauke u Mačvanskom okrugu i koordinator projekta „Zasuči rukave“ za svoj okrug. Angažovana je i na realizaciji radionica Kancelarije za mlade. Punih 10 godina vodila je školicu nauke za decu mlađeg uzrasta grada Šapca, gde promoviše eksperimente koji su česte nedoumice kod dece i njihovih roditelja, podstičući tako kreativnost i kritično mišljenje kod dece. Predaje uz puno entuzijazma i volje, a zakone fizike i prirode uopšte prenosi putem inovativnih postupaka.
Osnivač je Društva ljubitelja fizike koje se već 14 godina bavi promocijom i prezentacijom nauke kroz interesantne i aktuelne teme.
Pored toga, Tatjana je i dobitnica nagrade Global Teacher Prize za Srbiju, za 2018. godinu.
O stanju u domaćem obrazovanju, nastavniku 21. veka i digitalizaciji obrazovanja, Tatjana je govorila za naš portal. Ona je, bez dlake na jeziku, britko ali precizno nabrojala i 12 stavki koje su ključ za napredak našeg obrazovnog sistema.
Koliko je danas nekom ko radi u prosveti teško (ili lako) da bude entuzijasta?
Biti entuzijasta je stvar odluke i životnog stila. U svemu. Samim tim i u prosveti. Čini mi se da se zapravo odgovor na Vaše pitanje krije u drugom pitanju, a to je – da li ste u životu odlučili da budete ničim izazvan optimista, ili mnogo čim izazvan pesimista.
Svako vreme je bilo teško za obrazovanje. Obrazovni i misleći ljudi, kritički nastrojeni, uz sve to i vrlo stručni nisu miljenici ma kog društva. Često su nezaustavljivi, nadmoćni u intelektu, cilju i odlučnosti, a teško je upravljati njihovim mišljenjem.
Današnjeg svakodnevnog nastavnika, koji pomera granice, sa svih strana čekaju ograničenja: mesečna primanja, brdo administracije, niz nepotrebnih normi, neprekidna provera od strane ovlašćenih subjekata u školi i van nje, često nezadovoljni roditelji, udružen sistem vrednosti, dakle, mutna voda prepuna „grizućih“ riba. I onda vi, kao nastavnik, odlučite da plivate tom mutnom vodom. Pristajete da joj se dno ne vidi, pristajete i na njenu različitu „gustinu“ tokom plivanja, ma pristanete i na sve ugrize velikih i malih riba, jer ispred vas idu vaši bivši i sadašnji učenici. Zbog njih sve vredi, i bacanje i plivanje u svakoj vodi obrazovanja. Oni to znaju i vraćaju na najlepši način.
Koje osobine i veštine je važno da ima dobar nastavnik 21. veka i jesu li digitalna znanja i otvorenost za drugačije načine rada neophodne kompetencije?
Nastavnik bi trebalo da bude sve. Dakle koliko god veština da ima, malo je, jer ga sa druge strane učionice mikroskopiraju digitalni urođenici, predstavnici, volšebne Z generacije, naša deca. Mislim da je najbitnija stvar da nastavnici razumeju vreme u kojem žive deca 21. veka, vreme bezrečitosti, brze komunikacije, kratkih znakovnih poruka, društvenih mreža, stotine kanala kablovske televizije, brze hrane, mora informacija, neusklađenosti roditeljsko – učeničkih odnosa… Komplikovano vreme u kojem se svi slabo „čuju“, i deca i roditelji i nastavnici, pri čemu se uglavnom radi o tri „zaraćene“ strane.
Verujem da je nastavnik ključna ličnost u sinhronizaciji analognog i digitalnog vremena. Imperativ 21. veka je digitalna pismenost, upotreba (ali ne i zloupotreba) digitalnih alata. Nastavnik treba da bude moderator, usmeravač, pobuđivač učeničkog intelekta. Okružena sam brdom nastavnikakoji su pripremili PP prezentacije i sada samo to dele učenicima, a od njih očekuju da odgovaraju na klasičan način. Put do informacije je olakšan, ali je proces učenja isti kao pre 4000 godina, usvoji, nauči, prezentuj, bićeš ocenjen. U takvu vrstu digitalne pismenosti ne verujem. Verujem da digitalna pismenost treba da bude podrška današnjem obrazovanju, ali ne i da je ključ. Put do dečijeg srca, razumevanja i prihvatanja i učenja je ipak mnogo krivudaviji i ne sastoji se u lepo upakovanoj i dostupnoj digitalnoj informaciji. Nastavnik 21. veka mora da se sinhronizuje s vremenom, a zatim da se uskladi sa energijom, razumevanjem, interesovanjem svojih učenika.
Koje su to promene koje u sistemu, ali i kod pojedinaca treba da se dese da bi naš obrazovni sistem „stao na noge“?
Na vaše pitanje odgovoriću u stavkama.
1. Otvoriti nastavniku prostor za kreativnost.
2. Smanjiti administraciju i kontrolu.
3. Opremiti ga nastavnim sredstvima i podsticajnim okruženjem za rad
4. Adekvatno vrednovati njegov rad. (Uvesti stepenovane nagrade, plaćati više nastavnike sa boljim rezultatima).
5. Uvesti periodične promene radnog mesta (škole) kod nastavnika, na primer 4 godine rada u gimnaziji, zatim 4 u stručnoj školi, 4 godine rada na selu, zatim 4 godine u gradu… Tako bi se i nastavnici razumeli bolje i možda mnogi ne bi negovali elitizam u nastavi, što ume da bude ozbiljna kočnica za napredovanje obrazovnog sistema.
6. Proveravati stručna znanja nastavnika na nekoliko godina, odgovarajućim testovima. Loše urađen test vodi u školu nižeg ranga i obrnuto. Možda nepopularna, ali svakako efikasna mera koja bi uticala na to da nastavnici ujednače sistem predavanja zahteva i ocenjivanja.
7. Omogućiti nastavniku da odlučuje o važnim stvarima u obrazovanju
8. Povezati nastavnika sa stručnim društvima i regrutovati niz onih koji mogu pregovarati sa najvišim organima u Ministarstvu prosvete u cilju donošenja stručne i najbolje odluke za obrazovanje u našoj zemlji.
9. Povezivanje nastavnika sa najvišim akademskim krugovima, da bi imali naučno utemeljenje i podršku za promociju ideja i promena u obrazovanju.
10. Omogućiti nastavnicima pristup stranim naučnim radovima iz nastave.
11. Doškolovati nastavnike i omogućiti im da savladaju engleski jezik i jezik digitalne pismenosti.
12. Dati nastavniku medijsku podršku, vetar u leđa, maksimalnu slobodu i verovati u njega.
Kad se pogleda vaša bogata biografija, postaje jasno da je vaša ljubav prema nauci i deci ono što vas pokreće. Od svih projekata i nagrada, šta biste posebno izdvojili?
Mada deluje prilično izlizano i skromno zapravo je potpuno tačno kada napišem da se nisam nikada prijavljivala za nagrade. Uvek sam verovala da neko treba da primeti vaš rad, pa da vas eventualno nagradi, ako ste zaista dobri. U tom smislu sam možda i neobična što sam prvi put nagrađena posle 40. godine života, a preko 20 godina radnog staža. Ne spadam u red lovaca na nagrade, titule i pozicije. Verujem da nagrade u prosveti treba da dođu za minuli rad. Tako učim i svoje učenike. Ja bih možda uvela nagradu u prosveti za nepristajnje, neodustajanje, istrajnost, doslednost, odlučnost, dostojanstvenost i naravno stručnost. Za mene lično, kolege koje se odlikuju ovim osobinama, najhrabriji su ljudi u današnjem društvu. Kada i posle 30 godina rada zatreperite kada ulazite u školu, onda je to ona prava iskra koja se ne gasi.
U tom smislu, ako bi trebalo da izdvojim, moja najdraža nagrada (koja mi je otvorila mnogo puteva i osvestila me na poseban način) je nagrada Udruženja „Živojin Mišić“ za jednog od Najboljih edukatora Srbije za 2014. godinu Dobijena čestito i pošteno posle unakrsne selekcije pet referentnih stručnih žirija je prava nagrada.
Od projekata je svakako najznačajniji i najuticajniji u Srbiji – projekat Parka nauke u Šapcu, odnosno podsticajne okoline za učenje prirodnih nauka. Ideja ovog projekta je da se na pametan i organizovan način iskoriste učionice, galerije, hodnici i stepeništa u školama, kao i školska dvorišta i da postanu laboratorija na otvorenom.
Predajete fiziku, koja nije baš svakom đaku bliska i draga. Kako je približavate onim učenicima koji joj možda nisu naklonjeni ili nemaju dara za prirodne nauke?
Ja bih uvek volela da čujem ili pročitam koji je to predmet koji je drag baš svakom učeniku. Mislim da takav premet ne postoji, mada je tačno da se fizika na listi (ne)omiljenih predmeta nalazi na visokoj poziciji. Kako približavam fiziku onima koji u startu pokazuju otpor?
Valjalo bi imati u vidu da se učenici sreću sa mnom posle 3 godine izučavanja fizike, dakle temelje je već postavio nastavnik u osnovnoj školi. U te temelje nikada nisam sigurna i stalno ih preispitujem. Trudim se da učenicima skrenem pažnju na nekoliko ključnih stvari kada se sretnu sa fizikom i sa mojim radom.
Prvo im objasnim da je fizika život i da je oni sami neprekidno žive, da treba da budu svesni zakona fizike u svakom trenutku, dok hodaju, govore, pevaju, rade, trče, kuvaju, sede, uključuju kompjuter, pune mobilni…
Za početak, fizika mora da „prostruji“ njihovim venama.
Zamolim ih da ne uče definicije napamet, nego da se oslanjaju na formule i da opisuju zakone svojim rečima, tako da ih razumeju.
Dakle, otvaram im vrata, ali podržavam da puteve biraju sami.
Donosim im strane udžbenike i pokazujem im formule i zapise koji su identični u svim udžbenicima – američkim, ruskim, japanskim, kineskim… Volim da im ukažem na činjenicu koje često nisu svesni, a to je da učenjem fizike govore univerzalnim jezikom nauke. A jezik, koliko god da je težak za učenje, predstavlja sredstvo sporazumevanja među ljudima. Dakle Ajnštajn, Njutn, Galileo, Toričeli govore naučnim „esperantom“ kako ja volim da kažem. Oni često nisu svesni te naučne lepote, bezgraničnosti i jezičnosti. U fizici za svakog ima ponešto, neko voli teoriju, neko računske zadatke, neko eksperimentalne vežbe, neko naučne eseje i rasprave, neko filosofiju fizike.
Nije fer prema deci 21. veka držati se samo propisanih obrazaca i standarda, mada uvek smatram da se do svih tih obaveznih i propisanih standarda i ishoda (tako dve teške i omražene reči kod nastavnika ovih godina) može doći nekim finim okolnim putem koji deci prija, zanimljiv je i interesantan.
Smatram da je moj (naravno i učenički) najveći uspeh kada postignem njihovu korektnu naučnu pismenost u mom predmetu i odgovornost za rad ili nerad, kao i za posledice koje takvi odnosi prema školi donose.
Vodite i školicu nauke za decu mlađeg uzrasta u Šapcu gde se trudite da im nauku približite od malena i razvijete kritičko mišljenje. Kako izgledaju časovi u školici i da li su deca u tom uzrastu uvek voljna da uče nove stvari, ako mi umemo da im “predajemo“ na pravi način?
Desetak godina sam u mom gradu vodila Letnju školu nauke za decu od 6 do 12 godina. Mada su dolazili i malci od 4 i oni od 14 godina. Kao što već napisah – za svakog ponešto. Verujem da ne mogu dobro da predajem fiziku ako ne poznajem dečiju percepciju nauke i udžbenike u njihovim ranijim nivoima obrazovanja. Ova škola je za mene i za moj grad, polaznike, bila neponovljivo iskustvo. Prečešljala sam sve predmete u osnovnoj školi, gde se javlja nauka (pre svega Svet oko nas) i osmislila 8 radionica, koje su potpuno pokrivale fiziku/nauku u prva četiri razreda osnovne. Radionice su bile zanimljive i podsticajne, ticale su se vode, gustine, tonjenja, plivanja, sveta boja, ljudskih čula, muzike, akustike, elektriciteta, magnetizma. Svake godine smo imali preko 100 polaznika. Pomoć su nam nekada pružali učitelji, nekada moji bivši učenici, volonteri Kancelarije za mlade, moja lična deca…
Imali smo uvek ulazne i izlazne ceduljice koje smo lepili na panoe, šta danas znam o temi?(ulaz) i šta sam danas novo naučio i mogu da ponovim? (izlaz). Posle su deca dobijala konkretne zadatke, obavezno su nešto pravili i to napravljeno nosili kući uz fizičko objašnjenje (model uha, kartezijanski gnjurac, mala podmornica, sendvič gustine, malo strujno kolo, magnet…). To što su nosili kući i pred roditeljima se nametali kao pravi mali naučnici je za njih bilo izuzetno iskustvo.
Posebno zadovoljstvo mi je bilo kada sam te klince, nekoliko godina kasnije sretala u mojoj školi. Svi su pod konac voleli nauku i bili opušteni i relaksirani prema njoj. Taj odnos učenika prema nauci je nezamenljiv.
Konačno, završavate doktorat na temu Metodike nastave fizike, što nam govori da planirate da ostanete deo obrazovnog sistema. Šta je najveći motiv za takvu odluku?
Možda je najveći motiv moj stav – Sve je popravljivo, pa i obrazovanje. Metodike nastave i doktorati u ovoj naučnoj oblasti se teško probijaju u našoj zemlji. Physics education je svugde u svetu, priznata naučna disciplina, pa ipak je činjenica da imamo nekoliko doktora nauke u oblasti Nastave fizike. Lično verujem da je ovo trenutno ključna oblast u obrazovanju koju bi trebalo razvijati. „Zidanje“ dobrog nastavnika nije lako i zahteva razvoj velikog broja veština.
U organizacionom smislu, verujem da doktori nauka metodike nastave u Srbiji mogu u mnogome da promene fizionomiju našeg krhkog (pa ipak visoko vrednovanog) obrazovanja u svetu, kroz pisanje i recenzije udžbenika, opremanje nastavnih kabineta, izradu nastavnih sredstava, organizovanjem mentorisanjem pripravnika, utemeljivanjem neophodnih obaveznih obrazovnih veština za 21. vek. Njihovo delovanje treba da bude sa jedinstvene tačke. Moj plan jeste da ostanem u obrazovanju. Uzimajući u obzir moje rad i iskustvo, posebno sam zainteresovana za savetovanje, mentorisanje, građenje i formiranje nastavnika 21. veka, ali i za razvoj podsticajnih okolina, parkova nauka, u školama i školskim dvorištima koje bi učeniku sadašnjeg trenutka omogućile drugačiji pristup i obradu nastavnih sadržaja u nauci.