Једне тихе летње ноћи, док је месец чувао небо, једна учитељица је заспала са књигом у руци и сном у срцу. У сну се појавила школа… На улазу је писало: “Добро дошли, најбољи ђаци – они који уче срцем, душом, маштом и храброшћу”.
Та школа није бирала ђаке по оценама, већ по радозналости, доброти и снази да никад не одустану.
Знање је било као игра — али игра која учи како да постанеш добар човек, да мислиш својом главом и користиш памет за добро.
У њој су зидови причали бајке, паметна табла је цртала сама, таблет уређаји су отварали светове науке и бајке једним додиром. Књиге су шапутале: “Ти то можеш.“
Свака учионица имала је виртуелна врата кроз која су ђаци улазили у историју, свемир или подморске дубине.
Учитељи су сваког јутра говорили:
“Ове технологије нису замена за вас, већ алат који ће помоћи вашим идејама да полете.“
У тој школи се славило свако питање, ценила свака грешка, а знање је било светлост коју су заједно палили — учитељи и њихови ђаци.
Када се учитељица пробудила, знала је:
“Таква школа може постојати (постоји) и није далеко: почиње сваког дана када верујемо у децу, знање и у будућност.
Потребни су само један сан, један учитељ/учитељица и много дечјих срца.
Не заборавимо, дечије срце је као звездана кутијица коју анђели отворе свако јутро пре него што се сунце појави. У њима снови нису заборавили да лете.
Аутор: Санела Драча