Antropolozi kažu da Inuiti, čiji je svet pun snega, imaju minimum 50 reči za različite oblike snega. Deca Inuita uče te reči i povezuju ih sa konkretnim oblicima snega tako što čuju i prate kontekst u kom odrasli koriste iste te reči. Slično tome, kada roditelji pričaju o širokom spektru emocija, deca uče da razumeju svoje i emocije drugih ljudi. Razumevanje i prihvatanje emocija je prvi korak u kontrolisanju istih.
Ako se pitate kako to postoji 50 različitih emocija, svideće vam se Točak Osećanja, napravljen od strane dr Glorije Vilkoks, koja je živopisno ilustrovala bogat skup emocija koje posedujemo. Ne brinite ukoliko smatrate da je predstavljanje ovolikog broja emocija preterano.
Sve je na engleskom, znamo, ali bilo je nemoguće ovoliki broj emocija prevesti na pravi način. Ali, možete usmeriti svoja razmišljanja u pravcu 4 osnovna osećanja:
- Sreća, koja uključuje ljubav, uživanje i mir. Ovo je naše prirodno stanje.
- Strah, koji predstavlja reakciju na pretnju i uključuje i užasavanje, anksioznost (strah od nepoznate pretnje), brigu (strah od konkretne pretnje) i osećanja bespomoćnosti i nemogućnosti odbrane. Kod sisara se dešava da, kada osete strah, kao odbranu koriste bes.
- Tuga, koja je reakcija na gubitak ili razočaranje i ovde spadaju i žalost, depresija i usamljenost. Većina ljudi se protiv ovih osećanja bori, opet, besom i ljutnjom.
- Ljutnja, odnosno reakcija na bilo kakvu pretnju i uključuje razdražljivost, frustraciju i bes. Zapamtite da kada se ljutnja ne ispolji, osoba je može preusmeriti na samu sebe, pa ona onda postaje depresija ili obamrlost.
Kako da upoznate decu sa emocijama? Jednostavno posmatrajte kako se osećaju vaše dete i drugi ljudi i komentarišite na prihvatljiv način, odnosno ne osuđujući i time učite decu da prepoznaju osećanja kod sebe samih, a i kod drugih ljudi. Tokom dana, „hvatajte“ osećanja svog deteta i pričajte o njima:
- Izgledaš iznervirano.
- Vidi kako skačeš! Mora da si zbog nečeg uzbuđen!
- Razumem. Osećaš se sigurnije kada znaš šta će se desiti. I ja isto.
- Čujem te! Ne voliš spanać i voleo bi da ga nikad više ne vidiš!
Kada razgovarate o ovome sa detetom, pokušajte da obiđete pristup kao što je „držanje lekcije“. Umesto toga, zapitkujte ga kako biste ga podstakli na razmišljanje. Na primer:
- Ako si ljut na druga/na mene, šta bi mogao da uradiš po tom pitanju?
- Ako si ljut zato što ti se srušila kućica koju si napravio, šta možeš da uradiš da to ispraviš?
- Da li donosiš bolje odluke kada si ljut ili kada si smiren?
- Šta ti pomaže da se oraspoložiš kad si ljut?
Ako vidite neko drugo dete kako plače, možete pitati:
- Onaj bata/Ona seka izgleda tužno. Šta misliš, zašto?
- Šta misliš da mu treba? Šta želi?
- Da li možemo mi nekako da mu pomognemo?
Ovakva pitanja pomažu da dete razvije empatiju. Na primer, ako roditelji pitaju svoje dete šta njegov mlađi bata/njegova mlađa seka misli, oseća ili želi, kod deteta razvijaju više saosećanja prema bratu/sestri i time će oni imati kvalitetniji odnos. Kada roditelji čitaju deci knjige o tome kako se druga deca osećaju, detetova pozitivna osećanja i reakcije se povećavaju, a nivo agresije prema vršnjacima se smanjuje.
Ukoliko roditelji predstavljaju emocije kao deo bogatog ljudskog života i pričaju o njima pozitivno, tada i malo dete može naučiti da prepozna veliki broj emocija – što je, kao što smo rekli, prvi korak u njihovom upravljanju.
Priredila: Aleksandra Ivković