Вероватно нисте много размишљали о томе како изгледа школовање српске деце у иностранству и да ли они потпуно изгубе додир са нашом културом, традицијом, писмом. Заправо, велики број наших људи који из било ког разлога напусте Србију, не желе да њихова деца расту без икакве свести о свом пореклу. И ту на сцену ступа оно што се зове ”српска допунска школа” по посебном програму Министарства просвете.
Наша деца у иностранству уче о својој земљи, свом језику, својој историји, иако овде више не живе. Школа је, наравно, добровољна, а наставници који тамо раде запослени су по конкурсу Министарства просвете. Неки од њих су своје животе и животе својих породица потпуно променили, како би радили у допунским школама у иностранству.
Међутим, за неке од њих, ова година донела је изненађење. Иако са изузетним резултатима раде већ годинама с нашом децом у расејању, Министарство просвете одлучило је да тај ангажман не продужи. Тако су се нашли у незавидном положају, ван своје земље, где треба да, у року од свега неколико недеља, пронађу други посао, а са искуством које је врло специфично.
Управо се то догодило и Јелени Ангеловски, доктору књижевности, ауторки романа Мика који управо говори о животу наше деце у расејању, а који је покупио бројне награде. Она је са својом породицом отишла у Швајцарску како би радила у српској допунској школи, да би од ове године, напрасно, остала без посла.
С њом разговарамо о томе шта се заправо догодило, али и о нашој деци која расту ван Србије и томе на који начин остају повезани са својом традицијом и пореклом.
Колико дуго сте радили са нашом децом у Швајцарској и шта се то догодило напрасно почетком ове школске године?
У Швајцарску сам са породицом дошла у јесен 2018. године. Од тада, до ове године, била сам ангажована као наставница у тзв. српској допунској школи, односно настави на нашем језику по посебном програму Министарства просвете Републике Србије. Пре две године постала сам координаторка наставе у Швајцарској Конфедерацији, а током прошле школске године тај посао сам, осим за Швајцарску, обављала и за Белгију, Луксембург, Кипар, Чешку, Аустралију и Нови Зеланд.
Наставници и координатори потписују уговоре на једну школску годину. У пролеће сазнамо да ли ћемо бити ангажовани наредне школске године. Ако нам мандат још траје и ако одговорно и професионално обављамо свој посао, тако обично и буде – министар одлучи да ће нас ангажовати и наредне године и ми то знамо неколико месеци унапред како бисмо свој живот у иностранству организовали сходно томе.
Тако је било и ове године. С малим закашњењем, крајем маја, објављена је листа наставника којима се продужава ангажовање, без већих изненађења. Остајемо – продужили смо најам стана, уписали децу у наредну школску годину, обновили уговоре за телефоне и здравствено осигурање… Више од два месеца доцније, почетком августа, покренуо се талас узнемирености. Неко од наставника видео је на сајту Министарства просвете нову одлуку министра о продужењу ангажовања. Она се разликовала од одлуке из маја – недостајало је неколико имена. Неколико дана иза тога – нова одлука. Фали још неколико имена, међу њима и моје. Уследила је и четврта одлука, на коју су нека имена била враћена.
Шта ово све практично значи? Значи да су, неколико дана пред почетак школске године у неким земљама, и једва три недеље пред истек уговора, људи обавештени да након те три недеље више неће бити ангажовани у иностранству. Без иједног образложења, без иједног одговора на бројна питања, до дана данашњег.
Шта мислите да је разлог што је Министарство просвете изненада одлучило да вас и још неке ваше колеге не ангажује? Ви сте доктор наука, аутор дечје књиге која је покупила бројне награде, рекло би се да наш систем вапи за таквим људима.
Тражила сам тај одговор у кабинету министра. Речено ми је да ћу добити одговор „кад се стекну услови“. Ја чврсто верујем да ће се врло брзо стећи услови да кабинет министра одговара.
Можете ли нам описати систем рада допунских школа?
Систем рада школа у иностранству веома је комплексан и обухвата велики број актера. Реч је о допунској настави, коју деца основношколског узраста могу похађати у свим земљама у којима оваква понуда постоји. Настава се одвија једном недељно, у блоку од три школска часа, и обухвата три предмета. Разреди су узрасно хетерогени, а колики ће распон узраста обухватати, зависи од величине групе. Реализују је или тзв. редовни наставници, каква сам и сама била, који су послати из својих матичних школа у Србији, или хонорарни наставници, који имају стални боравак у земљи домаћину. Програм прописује Министарство просвете. У реализацију ове наставе укључена су у великој мери и дипломатска представништва, црква, родитељи, удружења, клубови и друштва из дијаспоре, али и образовне институције земље пријема, што је поготово изражено у Швајцарској. Зато овакве плаховите и неодговорне одлуке делују заиста угрожавајуће не само на појединачне судбине, него на читав систем. Тако смо у претходним седмицама у српским школама у иностранству могли видети исто оно што се дешава од 1. септембра и у многим школама у Србији – одељења без наставника, прелазна решења, ученике без наставе – све у свему, јако далеко од чувене нормализације процеса наставе о којој смо толико слушали. Десило се управо супротно – ненормализација.
Како је радити са нашом децом у расејању и шта вам је био примарни циљ на том путу?
Након тринаест година у учионици у Панчеву мислила сам да тај посао држим у малом прсту, мање-више. Ушавши први пут у учионицу у Цириху, схватила сам да појма немам. Реч је о једној веома специфичној дидактици, о подучавању језика који није ни матерњи, ни други, ни страни, већ језик порекла, наслеђа односно завичајни језик, како се најчешће дефинише.
Рад је дакле, врло специфичан, и на махове изазован због околности које сам већ поменула – често велике и хетерогене групе, касни термини наставе након читавог дана у редовној школи, слаба мотивисаност ђака, али изнад свега – очекивања наставника који је фришко дошао из школе у Србији.
После неколико година рада упознала сам и веома заволела тај посао, схвативши пре свега, огромну одговорност коју наставник у иностранству има. Ова професија подразумева и улогу наставника као моста између школе и породице, улогу „села“ које васпитава дете, познајући добро обе културе у којима дете одраста и имајући у виду специфичности тог споја. Примарни циљ ми је био, јесте и биће – подизање здравог, слободног и стабилног младог бића, које разуме посебност и слојевитост свог идентитета и види их као предност и дар.
Колико се заправо разликује швајцарски образовни систем од нашег и које су предности, а који недостаци за нашу децу?
Разликује се као небо и земља, укратко. Елаборирање ове теме захтевало би много више озбиљности и простора него што ми је тренутно на располагању, али ако бих сводила швајцарски школски систем на неколико кључних речи, биле би то самосталност, предузимљивост, практичност. Оно што му, за мој укус, недостаје, била би мало доминантнија улога учитеља као спиритус мовенса, и укључивање садржаја које бисмо могли подвести под „општу културу“, на основним школским нивоима.
Када је реч о допунској школи, има ли места за побољшања на том пољу и шта бисте Ви променили?
Допунска школа, на првом месту, има исти проблем као и редовна школа у Србији – брдо непотребне, бесмислене администрације која фрустрира наставни кадар уместо да им штеди снагу за креативан рад у учионици.
Други велики проблем лежи у чињеници да су програме ове наставе, па и критеријуме за њено вредновање сачинили људи који немају искуство рада у иностранству, које је, дакле, веома специфично. Наставници имају велику слободу у раду, то је тачно, али се крећу у доста крутим и традиционалним оквирима и корпусу тема и садржаја који су деци одраслој у другом школском систему потпуно стране и далеке, нејасне.
Ми смо овог лета, у оквиру поменуте обуке, чули да страни језик нема шта да тражи у учионици у иностранству. За мене, то је апсурдна идеја, и у неку руку врло опасна, будући да долази из позиције некога ко обучава наставнике у иностранству и креира методичке узусе у којима се крећу. Страни језик за ту децу није страни. Они на њему иду у школу, друже се, у њему живе и расту. Он је за њих домаћи језик. Друге културе, нације и језици – то је за наше ђаке свакодневица, и то лепа свакодневица, у коју само треба природно, спонтано и органски укључити и српски део њиховог идентитета. Дакле, што би Владица из „Варљивог лета“ рекла, цветна башта а не тамни вилајет у који нико сем нас нема приступ.
Који Вам је план за будућност? Настављате ли да радите са нашом децом и на који начин?
План за будућност већ је, хвала Богу, постао садашњост. Колегиница Ивана Марчета и ја, након што смо схватиле да смо непожељне на листи наставника у Швајцарској, прибрале смо се релативно брзо, селе и схватиле да је моменат за остварење сна о којем већ дуго разговарамо и размишљамо. Покренуле смо школу за наш језик и културу. Дале смо јој име „Змај“ јер знамо да нам је задатак да чувамо благо, ако треба и да бљујемо ватру, али свакако да будемо ватре догласнице у низу људи који се боре и не дају да све пропадне и буде уништено. Змај је већ прилично раширио крила, у неколико група у Цириху и источној Швајцарској, радимо са бебама, вртићанцима, предшколцима, школарцима, тинејџерима и адолесцентима, одраслима, имамо драмски клуб и курс креативног писања, снимамо филмове. Змај је кућа за све наше људе.