Удружење Креативна педагогија основано је 5. децембра 2008. године и пре мало више од месец дана обележило је пуних 16 година рада.
“Нас једанаесторо запослених у образовању – педагози и професори различитих наставних предмета повезали смо се у жељи да дамо допринос унапређењу образовно-васпитног рада у школама ослањајући се на принципе хуманистичке и холистичке педагогије, уважавање дечјих права и подстицање развоја целовите личности.” – каже за портал Зелена учионица оснивач овог удружења, педагог у пензији Живкица Ђорђевић.
Као основне циљеве удружења она истиче подстицање креативности, развој толеранције, превенција насиља, неговање емпатије и личне аутономије наставника и њихових ученика.
“Основни принципи у раду Удружења су децентрализација и сарадња, што значи да сваки члан може активно да ради на развоју и промовисању сопствених идеја и организовању пројектних тимове. Током претходних година Удружењу су се придружиле колеге, родитељи, ученици и млади. Активности у Удружењу усмерене су на неформално образовање, на различите области васпитног рада и на унапређивање деце, ученика и младих.” – објаснила је Живкица Ђорђевић.
Основни циљеви Удружења Креативна педагогија:
– АФИРМАЦИЈА савремених и креативних педагошких поступака у образовно-васпитним установама;
– УНАПРЕЂИВАЊЕ образовно-васпитне делатности на принципима креативне педагогије у раду са просветним радницима, родитељима, децом, ученицима и младима;
– КРЕИРАЊЕ, ПРОМОЦИЈА И ПРИМЕНА различитих програма који доприносе развоју толеранције и уважавању различитости, унапређивању социјалних и комуникацијских вештина, конструктивном решавању конфликата, превенцији и очувању менталног здравља;
– ПОДСТИЦАЊЕ формалних и неформалних група грађана да се укључе у процес друштвеног активизма ради промовисања дечјих права, заштите деце од насиља, злостављања и занемаривања, неговања родне равноправности и поступака за унапређивање менталног здравља.
Са Живкицом Ђорђевић, на чијим идеја се и заснива рад удружења, разговарали смо о значају креативности у раду с децом, о томе зашто је едукација важна за рад у просвети и како бити успешан наставник.
– Креативност у раду са децом је важна зато што омогућује да се на најбољи начин подржи развој сваког детета. Развој сваке особе од најранијег детињства одвија се под утицајем бројних фактора. Они су сврстани у три категорије: наслеђе или генетика, затим фактори окружења, тј. средина у којој дете одраста и односи који се успостављају, као и фактор који је означен као лично ангажовање, активност детета. Развој појединца се одвија кроз специфично укрштање ових фактора и нема тог ума који ће прописати најбољу комбинацију. Васпитач, тј. особа која се бави дететом, треба да добро упозна дете, схвати значај различитих васпитних утицаја, овлада методама рада са децом као што су игра, учење, забава… Да би успешно радио важно је да буде креативан, што значи да има развијене компетенције да комбинује брижност и дисциплину, подршку и захтеве, игру и учење. Васпитање је уметност, а она не може без креативности. Свако дете је аутентично, непоновљиво и да би се развило са оним што је најбоље у њему, потребно да окружење буде инспиративно, стваралачко, топло, добронамерно.
Сматрам да је за добар педагошки рад неопходна квалитетна припрема кроз учење теоријских садржаја и овладавање вештинама рада. Неке особе имају у себи више потенцијала за бављење децом и то је важно код избора професије. Лично желим да охрабрим све одрасле, посебно родитеље, да уз мало учења, разговора, добре воље и ослобађања игре у себи постану “бољи” за своје дете, себе и своју породицу.
На који начин Удружење на чијем сте челу помаже наставницима и педагозима да у свом послу буду бољи?
Активно радимо са колегама пратећи њихове потребе. До сада смо акредотовали 15 програма. Непосредно смо радили са више од 4 000 наставника. Аутори програма и водитељи семинара су наше колеге практичари, а њихове идеје су основ програма. До сада смо се бавили питањима развоја друштвености, даровитости, критичког мишљења, еколошке свести, аутономије наставника, комуникацијских вештина, поступака вредновања и оцењивања, примене уџбеника и стручне литературе. Удружење има три акредитована програма до краја 2025. године: Друштвени развој ученика у савременој школи и друштву, Вредновање и праћење ангажовања и постигнућа ученика као компонента демократских односа у учионици, као и Занимљива биологија кроз оглед и двоглед као компонента развоја еколошке свести деце и младих.
Наши тимови организују интерне обуке према исказаној потреби наставника. Реализоване су обуке на теме: сагоревање на послу, екстерно вредновање, појачани васпитни рад са ученицима, инклузивно образовања, примена РЕБТ–а (рационално емоционално бихевиоралне терапије) у васпитном раду са децом и младима.
Шта је кључна ствар која недостаје нашем образовном систему, у овом тренутку?
– Сматрам да имамо образовни систем који би се могао унапредити уз добру стручност државне администрације. Пре свега верујем да би било добро да се високи административни захтеви у погледу програма, ригорозних прописа и утеривања наставника на послушност замене повећаним поверењем у саме наставнике, тако што би им се дала већа слобода у раду и већа аутономија. Наставници изузетно много брину о томе да ли су испунили “државне” прописе, а не о томе како се осећају њихови ученици, како уче, шта им је лако, а шта тешко, шта их интересује, а шта не. Сматрам да реч растерећење представља кључну одредницу шта треба урадити.
Шта то значи бити “креативни педагог”?
– Креативним педагозима можемо назвати педагоге и наставнике који свој рад са ученицима организују на оригиналан и специфичан начин. У овај процес укључују висок степен имагинације, промишљања и креирања. Они стварају образовну и васпитну климу која подстиче ученике да размишљају, слободно се изражавају, дају оригиналне идеје, конструишу знање. У раду користе различите форме које омогућују интеракције међу ученицима – рад у паровима, рад у групама, дискусије, презентације, пројекте…
Покушаћу да направим разлику између класичног и креативног наставног рада. Замислимо на тренутак час географије на коме се обрађују карактеристике Бразила. У првом приступу то најчешће има следећи концепт: Наставник на карти показује географски положај државе, наводи податке о површини, броју становника, индустрији итд. Ученици пасивно прате и настоје да запамте и запишу изложено. Не можемо рећи да наставник није урадио програмски захтев, можда се потрудио да буде интересантан, нашао је примере, искористио слајдове. Оно што посматрач види то је пасивност ученика. У раду који означавамо као креативан или стваралачки, наставник води процес настојећи да ученици буду активни у процесу учења. Креативни наставник ће обезбедити високу почетну мотивацију за тему јер зна да је неопходно да види шта ученике интересује и како размишљају. Може почети вежбом асоцијација – на пример: “Шта прво помислите кад кажем Бразил?”. Већ наслућујете шта ће добити – фудбал, плес, кафа, сунчано време…. Даље се лако креира процес тако што се сваки одговор ученика појашњава и укључује у наставно градиво. Ученици се осећају добро јер су њихови одговори уважени и појашњени. Добра осећања су услов за мотивацију и добро учење.
Креативан наставник је слободан, аутентичан и током рада усмерен на ученике са којима ради. Програмски захтеви су само оријентир за вођење процеса, а различите методе и технике рада би требало да представљају наставникове вештине за укључивање у процес рада како би омогућиле подстицање ученичког развоја и одговориле индивидуалним потребама.
Сваки креативни наставник је стручњак у свом послу. Такви наставници се памте целог живота, како по поступцима, тако и по садржајима које су обрађивали.
Недавно сте радили истраживање о насиљу у школама. Према вашем искуству, да ли је оно заиста у тако драматичном порасту као што нам се чини?
Истраживање о насиљу у школама рађено је на узорку од 183 испитаника путем Гугл упитника и имало је неколико циљева, а пре свега тај да се дође до података о томе колико се ученици осећају безбедно у школама.
Подаци показују да око 58% ученика има искуство насиља које се дешава између ученика/вршњака – било да су сами били изложени непријатностима или су томе присуствовали. Доста велики број испитаника, чак 31% присуствовао је ситуацијама насиља ученика према наставницима, а 29% је сведок насиља наставника према ученицима.
Ови подаци показују да је насиље свеприсутно и да се јавља у свим интеракцијским односима у школи, што не представља неку посебну новину. Оно што може да забрине је чињеница да упркос различитим програмима превенције није дошло до стварања безбедних ситуација у школи и што наставник у савременој школи није научио да управља својим понашањем у инцидентним ситуацијама, већ сам или врши насиље или не уме да одговори на насиље ученика и тако постаје лош модел својим ученицима. Сматрам да је важно унапређивање комуникацијских и социјалних вештина наставника у процесу припремања за наставничку професију.
Да ли је пооштравање казнених мера и њихова доследна примена оно што нам недостаје, или се решење крије у помоћи деци која су насилници и у превенцији?
За живот у заједници (одељењу, партнерству, породици, суседству) неопходно је да постоје утврђена правила. То регулише односе и помаже свакој особи да себе развија у корисног члана те заједнице. Важно је да правила буду разумљива, проверена као корисна за све чланове заједнице и донета консензусом. Свака правила, па чак и најбоља, не доносе добро заједници ако су наметнута, јер су тада неки чланови заједнице у отпору, не прихватају правила и не понашају се у складу са њима.
Сматрам да су школска правила у вези са понашањем ученика ригидна, наметнута, не уважавају довољно развојни период деце и младих, тј. одрастање. Мало пажње се посвећује демократским процедурама доношења правила кроз рад одељењских заједница и ученичких организација, чиме се занемарују процеси васпитања и оснаживања ученика.
Строга правила у време основошколског и средњошколског узраста углавном не помажу много у промени понашања. Најчешће изазивају страх, љутњу и бес што доприноси смањивању самопоуздања, сигурности и поверења у себе. Неки ученици прекрше правила случајно, неки поведени друштвом, неки испробавају, а неки су већ у породицама научили да је то начин опстанка. Свака од ових категорија тражи други приступ и појачани васпитни рад. Што је ученик склонији кршењу правила потребан је дугорочнији рад с њим и подршка у школи, како би се умањила могућност појачавања агресивности и развијања насилничког понашања у одраслом добу. Ученици који добијају строге казне сматрају да је то исправан модел у друштву, па их онда и они примењују кад год су у прилици. Насиље рађа насиље, а пут промена је дуг. Право решење је превенција – научити како да живети у заједници.
И моја порука за крај овог разговора: Реч је оно што људе повезује од најранијег узраста, па током целог живота. Она може да буде отров, а може бити и мелем. Важно је да схватимо да и ми можемо бити и једно и друго, и да од комуникацијских вештина које смо научили, личне воље и система вредности зависи да ли ћемо другима у комуникацији бити светло или тама, прозор или зид. Бити боље са другима, значи бити боље са собом. Имамо могућност да дамо макар мали допринос томе да овај свет буде боље место за живот свих нас.
Када помислимо да смо мали и да не можемо ништа променити, важно је да се присетимо речи песникиње Весне Крмпотић: „Сјети се вале да си море“.
Разговор са Живкицом Ђорђевић, специјалистом школске педагогије водила Александра Цвјетић