Ретке су оне књиге које вам готово непрекидно одржавају благи осмех на лицу, повремено испресецан нападима заразног смеха. Управо такве пише Јелица Грегановић, новинарка, блогерка, списатељица, али, како сама за себе каже – пре свега тога МАМА.
Одлазак на бабине некад је подразумевао озбиљну припрему – обичај налаже да се младој мами однесе печено пиле и погача. Ипак, уверени смо да је, у првим данима родитељства, свакој мами потребно да зна да у ономе што јој се дешава није усамљена. Исто важи и за период одрастања деце, пубертет и све оне тренутке у дечјем одрастању када помислимо да смо се потпуно изгубили и да не знамо шта даље.
Јелицине књиге пружају управо то – олакшање јер схватате да све оно кроз шта пролазите није резервисано само за вас и да су сви ти проблеми разлог што је родитељски посао најтежи – али и најлепши.
Више од тридесет година се бавите новинарским послом у најширем смислу. Ипак, делује да се од свега што радите највише издвојио онај део где пишете о родитељству и деци. Шта мислите, због чега је то тако?
– Тај део живота је сигурно најважнији у животу сваког човека. Просто, нема ничег тежег, неочекиванијег, занимљивијег, духовитијег, одговорнијег, сликовитијег, од родитељства. Сваког дана вас нешто ново сачека, сваког дана вам се бар три приче десе, нема дана који би са децом био досадан или би могли да га заборавите. Родитељство је вредно сабраних дела.
Имате троје (велике) деце, то значи да сте се три пута адаптирали на вртић, исто толико пута завршили основну школу, полагали пријемне испите, безброј вируса и температура испратили и још много ствари које младе родитеље тек чекају. Да ли да се радују или да се плаше? Шта је било најтеже, а шта најлепше?
– И да се радују и да се плаше. То у родитељству под руку хода. Да се навикну на то да деци највише одговара оно што одрасли не воле – ритам који се понавља. Он деци, малој деци, улива осећај сигурности и поверења. Наравно, јако је добро и да родитељи не забораве да укључе дугме за сећање, односно да сваки пут када помисле да су њихова деца у школи, у вртићу, било где, урадила нешто што им се чини невероватним, неприхватљивим… само да се сете себе у тим годинама. Тада ће „невероватност” дечјег понашања сигурно постати схватљивија, не нужно и прихватљива, али ће тако родитељи успети да наслуте извор дешавања које из прве успели да схвате.
Најтеже? Најтеже је кад су мали и разболе се, кад још не знају да говоре, гледају те оним зејтињавим, од температуре уморним погледом, а ти би све дала само да могу да ти кажу где их боли.
Најлепше? Најлепше је што су ту, што постоје.
Да ли су данашња деца другачија од ранијих генерација? Или су заправо родитељи ти који су се променили?
– Наравно да се свака генерација деце претходним генерацијама, старијима, чини као нешто чега још било није, сасвим другачија и наравно гора од њих родитеља, баба и деда. А, у ствари, сва су деца иста, мењају се окружења у којима се рађају и живе, али оно што их спаја је дар Мајке Природе да се лако прилагођавају, боре за опстанак и играју се. Јер, игра је за децу од кључне важности, тако уче многе ствари које одрасли ни не примећују. Сведено гледано, деца у увек иста, родитељи се мењају – одрастају, престају да гледају свет дечјим очима.
Родитељи данас веома предано бране своје право физичког кажњавања деце. Да ли мислите да је оно неопходно да би дете одрасло у здравог, корисног члана друштва или је пак сметња на том путу?
– Право на физичко кажњавање је право јачег, а људска права служе управо томе да се неутралише насиље, које је заправо физичко кажњавање чак и онда кад има рационализовани разлог. Уосталом, ако су батине тако корисне за децу, зашто се не би примењивале и на одрасле?
Зашто није дозвољено тући одрасле, а децу се сме? Ако батине служе да науче децу шта је добро, а шта лоше, шта је штетно… да ли постоји иједно дете које може да направи штету какву може да направи одрастао човек? Деца могу да слупају прозор, одрасли лупају ратовима целе државе, деца могу да користе дрогу, коју им продају одрасли, деца могу да се потуку, али никада тако као што то одрасли раде или ако им то успе, онда је то зато јер су од одраслих видели како се то ради. Зар онда није логичније да се батине примењују на оне који су опаснији по друштво, оне који својим понашањем могу да изазову много већу несрећу но иједно дете – на одрасле. Ако родитељи батинама желе добро својој деци, зашто нису тако „добри” и према одраслима. Зашто би закон забрањивао да се туку јачи, а дозвољавао да се туку слабији – деца?
Што се тиче изреке да је „батина из раја изашла”, тачно је то, само што нико не примећује кључни глагол – изашла. Изашла је из раја, јер јој тамо никада место није ни било.
Дефинитивно није једноставно одгајати децу данас. Да ли их учити да врате кад их неко удари, да ли се умешати кад настане проблем у паркићу, да ли реаговати кад дете дође са модрицом од другара из школе… Шта бисте саветовали родитељима који се нађу у таквим ситуацијама? Како да се поставе а да то буде најбоље за њихово дете?
– Данас је боље од свих времена раније. Мислите ли да је било лакше васпитавати децу у средњем веку? Или у великим ратовима? У праисторији? У времена када су људи били потрошна роба?
Што даље идете у историју, све је мрачније, све мање згодно за васпитавање деце. Замислите да се данас, као некада, дете води да гледа јавно одсецање главе или спаљивање људи. Како га васпитавати у таквом свету?
Што се тиче проблема у паркићу, дворишту, школи, ту важи одговор на претходно питање. Треба разговарати. Не рукама, речима. Али дете треба научити и да се брани од физичког насиља, као и одрасли, тако и деца имају право на самоодбрану. Најбоље за сву децу, али и за одрасле, је – разговор. Али, не само онда када се појави проблем, разговарати треба увек.
Батине служе да замене речи, односно кад усфале речи, почне да се говори рукама, силом. Е, ту бих ја подсетила на Нушића који је написао да језик човеку служи да памет своју искаже, а кад памети нема, тада му језик ни не треба. Физичко кажњавање, батине, почињу онда када памет стане.
А, сви они који подржавају васпитавање батинама би морали да размисле како објаснити деци да одрасли смеју да се бију и да бију, а деца то не смеју. Да када одрасли бију и када се бију, то је добро, ал’ кад дете дигне руку на некога, то не ваља.
Кад бисте могли да вратите време на један дан, у који период одрастања своје деце бисте најрадије отишли?
– На један дан када су били стари око треће године, када су већ знали да ходају, да причају, били прави мали људи, а још увек су мирисали на бебе.
Да радите све испочетка, да ли бисте нешто у одгоју своје деце радили другачије?
– Причала бих још више.
Дакле, кад следећи пут кренете младој мами у посету, размотрите могућност да свратите у неку књижару и купите примерак књиге Зовем се мама. Други део ће она сама купити, чим прочита први.
Аутор: Зелена Учионица