”Дете се рађа са клицом страха и кривице” – казао је Јеротић на једном од својих предавања на ком је заправо говорио о страху од одвајања.
Страх је, каже он, посебна и широка тема, а страх од одвајања је само један њен део.
”Постоји чувена формула сепарација индивидуација, која почиње од најранијег детињства. Да би могли индивидуирати, сазревати, морамо се одвојити. И сама Библија каже ’оставићеш оца свога и мајку своју и прилепићеш се жени својој’. И данас кад слушамо те речи, људи драги, жена је битна. Рећи ћете, Јеротић нема деце, па гледај га шта прича. Али хришћанска породица није само због деце, већ због међусобног сазревања.” – прича Јеротић.
Он истиче да су односи у породицама све компликованији, а да је адолесценција такође период одвајања које се дешава по ко зна који пут.
”Прво одвајање дете доживљава на порођају. Затим се одваја од дојке. Ја нисам гинеколог, али треба дојити. То мајчино млеко нико није могао да пронађе, па ни Американци. Нема замене. Што не значи да деца која нису дојена не могу бити нормална и здрава. Али треба млеко мајчино…” – каже Јеротић.
Говорећи о значају неговања односа у браку, наш вероватно најчувенији психијатар присећа се једног стиха у песми Растанак Милана Ракића, који се односи на мужа и жену након што су деца већ отишла својим путем. ”И гледаху се тупо, као сито дете шећерлеме”.
”Негујте брак.” – понавља Јеротић.
Говорећи о страху, он каже да постоји и код жена и код мушкараца.
„Код мушкараца је изгледа већи страх. Јер то више није она покорна жена која је таква била две хиљаде година. Па мушкарци мисле ‘моја мајка је била покорна моме оцу и ништа јој није фалило. Па што сад ова моја неће да буде покорна него тражи равноправност’. Не једнакост, баш равноправност. Јер ми нисмо једнаки. Свако дете рађа се другачије, чак и једнојајчани близанци. Па отисак прста је сваки различит. Што ми у тој различитости не уживамо, а волимо да видимо поље пуно различитог цвећа и шарену дугу? Ми желимо све црно или бело, а између је широк спектар боја. Тако су и деца различита.“ – казао је наш академик и један од најутицајнијих психијатара на нашим просторима.
За Србе он каже да су врло амбициозан народ. И на добар и на лош начин.
„Хоће више него што могу. А отац и мајка тако замишљају одличног ђака који ће сигурно морати да заврши факултет иако они сами нису завршили. То онда делује негативно на децу, па по 10 година студирају иако нису нимало глупи и воле те студије.“