”Dete se rađa sa klicom straha i krivice” – kazao je Jerotić na jednom od svojih predavanja na kom je zapravo govorio o strahu od odvajanja.
Strah je, kaže on, posebna i široka tema, a strah od odvajanja je samo jedan njen deo.
”Postoji čuvena formula separacija individuacija, koja počinje od najranijeg detinjstva. Da bi mogli individuirati, sazrevati, moramo se odvojiti. I sama Biblija kaže ’ostavićeš oca svoga i majku svoju i prilepićeš se ženi svojoj’. I danas kad slušamo te reči, ljudi dragi, žena je bitna. Reći ćete, Jerotić nema dece, pa gledaj ga šta priča. Ali hrišćanska porodica nije samo zbog dece, već zbog međusobnog sazrevanja.” – priča Jerotić.
On ističe da su odnosi u porodicama sve komplikovaniji, a da je adolescencija takođe period odvajanja koje se dešava po ko zna koji put.
”Prvo odvajanje dete doživljava na porođaju. Zatim se odvaja od dojke. Ja nisam ginekolog, ali treba dojiti. To majčino mleko niko nije mogao da pronađe, pa ni Amerikanci. Nema zamene. Što ne znači da deca koja nisu dojena ne mogu biti normalna i zdrava. Ali treba mleko majčino…” – kaže Jerotić.
Govoreći o značaju negovanja odnosa u braku, naš verovatno najčuveniji psihijatar priseća se jednog stiha u pesmi Rastanak Milana Rakića, koji se odnosi na muža i ženu nakon što su deca već otišla svojim putem. ”I gledahu se tupo, kao sito dete šećerleme”.
”Negujte brak.” – ponavlja Jerotić.
Govoreći o strahu, on kaže da postoji i kod žena i kod muškaraca.
„Kod muškaraca je izgleda veći strah. Jer to više nije ona pokorna žena koja je takva bila dve hiljade godina. Pa muškarci misle ‘moja majka je bila pokorna mome ocu i ništa joj nije falilo. Pa što sad ova moja neće da bude pokorna nego traži ravnopravnost’. Ne jednakost, baš ravnopravnost. Jer mi nismo jednaki. Svako dete rađa se drugačije, čak i jednojajčani blizanci. Pa otisak prsta je svaki različit. Što mi u toj različitosti ne uživamo, a volimo da vidimo polje puno različitog cveća i šarenu dugu? Mi želimo sve crno ili belo, a između je širok spektar boja. Tako su i deca različita.“ – kazao je naš akademik i jedan od najuticajnijih psihijatara na našim prostorima.
Za Srbe on kaže da su vrlo ambiciozan narod. I na dobar i na loš način.
„Hoće više nego što mogu. A otac i majka tako zamišljaju odličnog đaka koji će sigurno morati da završi fakultet iako oni sami nisu završili. To onda deluje negativno na decu, pa po 10 godina studiraju iako nisu nimalo glupi i vole te studije.“