– Јесте штрајковали данас?
– Јесмо, а ви?
– И ми. Борба се наставља. И коначно смо стигли и до захтева везаног за плате. Годинама се питам кад ће то доћи на ред!
– Па добро, морало је прво да се реши све остало. Срећа да смо то овим претходним штрајковима успели, па сад су остале само те плате. Решили смо и услове рада и техничка средства и инклузију, шта све не, сети се како је некад било… Сећаш се како смо били понижени, нико нас није ценио, сваки родитељ је могао да се истреса како је хтео, деца су имала сва права овог света, средстава за рад ниоткуд, а захтева све више и више.
– Како се не бих сећао! Или кад није било награде за најбоље нити пенала за оне друге! Сви смо били у истом кошу. То ме је највише болело, радио – не радио, свира ти радио! Све док нисмо упорно штрајковали нисмо добили платне разреде и стимулацију за професоре који постижу добре резултате!
– Ух, да, ја сам стварно губила вољу и инспирацију кад видим да ми на исто дође – добила пет републичких награда или каснила на часове по пола сата! А види сад! Можемо на миру да радимо, цењени и поштовани, као што и доличи просветним радницима!
– Мада, мени је најважнији био онај штрајк кад смо устали против бесмислених и преопширних програма, кад су се удружиле и основне и средње школе, чак и факултети! Мислим да су ту резултати били најбољи!
– Тај, или онај кад смо се побунили против администрације, сећаш се како је било кад смо више писали припрема, портфолија и сад сам већ заборавила како се све то звало, него што смо држали часове и радили са децом!
– Да, стварно и ја сам заборавио, као да је било пре сто година!
– Стварно нам је сад много боље на свим пољима, и само још кад би ових 20% прихватили у Министарству, то би значајно побољшало квалитет живота! Они који су показали да су вредни, захваљујући платним разредима, сад могу коначно имати пристојну плату. Добра је ствар што нам цене мирују, не памтим кад је нешто поскупело, тако да ћу те паре остављати по страни и штедети за неко летовање идуће године!
– Па и ако не прихвате свих 20 није важно и 15 је довољно за такво нешто. Ја бих био задовољан! Мени и жена ради у просвети, кад се то сабере није мало!
– Благо теби! Мој муж ради код приватника, не прође дан да не закука што се није школовао за наставника. Ја му кажем, ’Е, драги мој, требало је прегурати тежак период кад ништа није штимало, не одустати, борити се… Сад је лако, сад бисте сви у просвету!’
– Јесте, оно било је година кад нико није хтео да ради у школама, па су и неквалификовани могли да се запосле само ако су желели, сад кад је све овако добро богами тешко је наћи место у било којој школи!
– Знаш шта, ако прође ово са платама, заиста ћемо доћи до тога да идуће године нећемо имати разлога за штрајк!
– Ух, тешко ми је да замислим септембар без штрајка, али што се мене тиче то је то!
– Па да видимо тад статистику колико их је уписало факултете за наставнике и са којим просеком!
– Тако је!
Аутор: Маја Бугарчић