Ovo je naš mali doprinos odbrani privatnosti parova koji imaju jedno dete. I ne, nismo zaboravili da napišemo „samo“ jedno. Jer dete NIKAD nije „samo“.
Kad tad, odrastajući i sazrevajući na ovom podneblju, postaćete svesni jedne u isto vreme gotovo nepojmljive i poražavajuće (kad je pojmite) činjenice: VAŠE dete je tuđa briga. Tok ide manje-više ovako:
Zaljubite se, zabavljate se, venčate se. Na ovom trećem koraku, ako pravite svadbu za više od šestoro ljudi, bar desetak zvanica zagledaće vas (ne bi li utvrdili da li je mlada trudna).
Ako to nije slučaj, pitaće vas bar jednom kad će beba (pre torte). I onda će vas to pitati kogod stigne dok ta beba ne dođe. Mesecima. Ili godinama. U zavisnosti od konkretnog slučaja. Uzmimo onda da dođe beba. Taman odahnete. Pomislite – prestaće ljudi. Kad ono…
Tom zadiranju u privatnost nema kraja. Ponekad, to će ići od onog banalnog „kako je slatka/sladak, kad ćete da mu rodite brata ili sestru?“, preko „vi ste lepa žena, treba da rađate decu“ (zvuči sumanuto, ali ljudi to STVARNO izgovaraju) do „šta čekaš, godine ti prolaze, kad ćeš da rađaš drugo“? To sve ili nekim ljubopitljivim (za šamar), ili prekornim (za onaj seljački šamar iz ramena) tonom.
Ono što je čudno u celoj priči, osim same činjenice da i sasvim nepoznati ljudi sebi dozvoljavaju da vam pročeprkaju po najprivatnijim stvarima u životu, je ta uverenost onih koji postavljaju takva pitanja da na to imaju pravo. Pravo.
Šta je s ljudima, pitate se vi? I ima li tome kraja? Pa… zavisi kako se postavite. Kad počnu da vas maltretiraju tim „kad će drugo“, u prvo vreme ćete ljubazno odgovarati „polako“ ili „ima vremena“ ili nešto slično tome. Onda ćete se jedno vreme praviti da niste čuli da su vam se uopšte obratili. A onda ćete naći pravi odgovor. Za vas, to će možda biti ozbiljan i iskren odgovor na postavljeno pitanje. Možda će biti ledeno „mislim da vas se to ni najmanje ne tiče“. A možda ćete utrvrditi da je blaga ironija (uz obavezan smešak) najbolje oružje. „Kad ti kažeš“ provereno „radi“.
Ovo je naš mali doprinos odbrani privatnosti parova koji imaju jedno dete. I ne, nismo zaboravili da napišemo „samo“ jedno. Jer dete NIKAD nije „samo“.
Roditelji jednog deteta svesni su da oni koji postavljaju pitanja iz „kad će drugo“ palete nisu (uvek) zlonamerni. I da im nije (uvek) namera da vas ubodu prstom u oko. Ali, molimo vas ipak… Nemojte da kažete nešto od sledećeg:“Mora da je usamljena/usamljen“
Postoji razlika, i to ozbiljna između „biti sam“ i „biti usamljen“. A oni koji su odrasli kao jedinci, kad biste ih samo saslušali, možda bi vam rekli da su zapravo manje usamljeni u životu, jer su naučili da budu sami. A usput su naučili i da je u tome moguće uživati.
„Neće imati ko da mu/joj pomogne kad vi budete stari i bolesni“
Ovo tehnički možda i jeste tačno. Ali, ni u porodicama sa više dece ne možete biti sigurni kako će se odnosi razvijati. Niti je više dece garancija da će se ijedno od njih brinuti o roditeljima kad ostare, niti je pošteno praviti decu da bi imao ko da se brine o nama kad budemo stari i bolesni.
„Lako je vama sa jednim detetom“
Zato što nismo roditelji „udarnici“? Ako ovo kažete mami koja ima jedno dete, koliko god ona bila pristojna i lepo vaspitana, može se desiti da vas lepo pita što ste kog đavola rodili više od jednog deteta ako sad kukate kako vam je teško. I najpristojnije i najlepše vaspitane mame jednog deteta imaju pravo na loš dan. Nemojte posle da se pitate ‘otkud to’ ako ste se sami namestili.
„Ne znaš ti šta je prava sreća, dok ne rodiš bar još jedno.“
O, znam, znam… Ova mala šaka u mojoj šaci. Ceo svet u mom naručju, pomisliće pristojna i lepo vaspitana mama jednog deteta, dok se ljubazno smeška i čeka da joj nestanete iz vidokruga…
„Ne želiš da bude razmažena/razmažen i sebična/sebičan?“
Vidite, stvar je u tome što su roditelji jedinaca toliko zadojeni ovim stereotipom, da će mali jedinci često biti ti koji u parkiću govore „lepo je da se deli, mama“, „svi treba zajedno da se igramo“. A biće i dana kad će mali jedinci biti jedini koji to kažu u parkiću. Jer razmaženost i sebičnost stvar su domaćeg vaspitanja i karaktera. I vremena i ljubavi koje ćete uložiti u tog malog čoveka kojeg ste doneli na ovaj svet. Vaše želje da ga naučite najboljem od vašeg sveta. Najboljem od sveta oca tog malog čoveka. I vaše nade da će u njemu rasti i razvijati se najbolje od vaših svetova.
Ljudi imaju pravo na izbore u životu. Jedan od njih je i izbor oko toga koliko će dece imati. Ponekad, to je samo lični izbor, kao i bilo koji drugi. Ponekad, to je posledica spleta okolnosti, koje mogu biti i teške i bolne. I to nikad ne bi trebalo da gubite iz vida.
Izvor. Mondo