Живот у заједници, нарочито стамбеној, уме да буде непријатан. Током свог дугогодишњег стажа у вишеспратницама – могу да посведочим да се тај исти живот постара да нам, готово по правилу, на списак станара стави и по једног вазда намргођеног чудака коме је, чини се, лакше извући крв из вене – него једно обично, људско „добар дан“. И та пракса није од јуче.
Кад сам била мала, спрат испод нас, живела је једна тета Јованка која се никад никоме није јављала. Не би чак ни климнула главом у мимоходу, онако како то раде они мање причљиви. Ништа.
Излазила би Јока ујутро по цигаре у кућној хаљини од зенане испод које је провиривао местимично опарани комбинезон пунч боје. Никад је нисам видела у ципелама, чак ни зими. Увек би носила неке браон кариране, три броја веће мушке папуче, с подвијеним петама, из којих би провиривале мршаве, кошчате ноге.
Те исте папуче често су бивале предметом оштрих расправа током комшијских испијања кафа. Па су се једни, склони тврдој струји, питали откуда Јоки уопште мушке папуче ако се зна да нема мужа. Они други, либералнији, веровали су да можда ипак има неког… Јер, шта ће, жив је створ. Елем, када ни након треће кафе не би открили порекло Јокиних мушких папуча – сложили би се да је, сирота, ионако сувише ружна да би икога имала. Уз мало труда, могла би и личити на нешто, али овако – тешко.
А Јоки свеједно није било до труда. Још мање до тога шта ће свет рећи. Мада, имала је она своје тренутке. У добрим данима, слушала би плоче. Мирослав Илић и Ханка Палдум – на четрдесет пет обртаја. Појачала би до даске. У лошим – псовала би неког свог замишљеног цимера, или на клупи испред зграде, водила бесконачне монологе с извесном (у оно време) “другарицом Весном“ из центра за социјални рад. Ми, деца, смо јој се шуњали иза леђа и суздржавали смех у грлу, а старије жене дошаптавале како јој “није, мученици, лако“.
Много година касније, сазнала сам да је Јока некада била сасвим ок. Да је радила на шалтеру у пошти, била удата за неког Драгана из Вогошће, да су имали цурицу, Алису, плац у Лукавици и црвеног стојадина. А онда јој је живот поделио лоше карте.
И Јока је остала без посла јер су се неки чекови из Атекса загубили, Драган нашао некакву роспију с Мариндвора, а мала је, одлуком центра за социјални рад – припала оцу. Говоркало се да је “наш’о везу у суду“, јер ко је још чуо да женско дете тек тако припадне оцу? Мајка је мајка, па нек’ је најгора.
Јока није била најгора, али није била баш своја. И ако је било судити по амбалажи коју је слагала крај врата – волела је и добро да попије. Сваког првог смо затицали празне флаше штока а потом, како би месец одмицао – шток би уступио место вињаку, пиву или каквој другој неименованој брљи с пијаце.
Алису никада нико није видео, али је Боро с трафике причао како је Јока сваког петка куповала највећу чоколаду с рижом и фруктал сок од јагоде. Да имам за малу, кад ми дође, тако је говорила. А онда би у суботу поподне, враћала и једно и друго, јер мала “опет морала на општинско из математике“. Мој Боро, говорила је, сатраше нам јадну дјецу с том школом.
Волела бих да кажем да је Алиса дошла. И да је живот окренуо плочу и коначно одиграо на ту једну, добру карту коју је чувао за крај. Али није. Само је једне суботе послао санитет по Јоку. Морали су да развале врата да уђу. Затекли су је на поду, у кућној хаљини и комбинезону. Када су је, тако обезнањену, натоварили на носила, није се много бунила. Само је млатарала мршавим рукама, поред носила, као да весла кроз какву само њој знану воду.
Браон кариране мушке папуче су отишле скупа с Јоком, на носилима, а с њима и тајна њиховог порекла. Каиш од зенане, изгубљен успут, дуго је висио на гелендеру између другог и трећег. Нико се није усудио да га баци. Марица с приземља је, у одсуству какве друге шпаге, касније њиме подвезала филадендрон. И тако се завршила прича о Јоки.
У мојој згради живи једна баба. Ситна, погурена и без најмање намере да икада и са ким проговори. За ових девет година не чух да је икада икоме рекла добар дан. Ретки се куну да уме да прича. Срећемо се ујутро у лифту, кад иде да храни голубове. Стиска ону своју кесу са сувим хлебом и гледа некуд под ноге. Сваки мој покушај да успоставим било какав контакт док клизимо између трећег и приземља – завршава у окну лифта. Не знам како се зове. Ја је зовем Јока.
Аутор: Даниела Бакић, Дуда