“А највеће је задовољство кад човек нешто сам створи”

22 априла, 2020

“Никада у животу нисам написао прву песму, већ другу. Прву сам преписао од Десанке Максимовић. Тада сам био ученик трећег разреда основне школе у једном селу које је било јако далеко, помало без књига и свезака, а са писаљкама смо писали на таблицама. Ја сам се докопао те Десанкине књиге која ми се страховито свидела и одабрао једну лепу песму, преписао сам је и прогласио за своју.

Село је село и врло брзо се прочуло како сам написао једну дивну песму. Сви су климали главама и говорили како ћу једног дана бити велики песник. Другу песму после нисам смео да препишем да ме не ухвате, а бојао сам се и да је сам напишем јер сам знао да ће бити лошија. Тако сам од славе живео цео тај трећи разред. На крају школске године дечацима и девојчицама који су одлични ђаци дају се књиге на поклон. И ја сам добио књигу, мада нисам био сасвим добар ђак и стално сам нешто замуцкивао, а замуцкујем и данас. И онда када треба нешто да кажем, док то изговорим, они ми кажу да седнем и дају ми неку средњу оцену. За разлику од других које су биле отворене, моја је књига била запакована у фину хартију. Када сам је отворио, видео сам да је то иста она књига Десанке Максимовић. Мој учитељ ми је тако на један фин и перфидан начин дао до знања да сам нешто украо. Велика је срећа што је он то тада урадио, да није, можда бих крао целога живота и онда вероватно никада не бих имао задовољство да нешто сам направим. А највеће је задовољство кад човек нешто сам створи.”

Мирослав Мика Антић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама