Žao mi je samo malog Dušana. On nema gde da ode.

novembar 19, 2016

Kada počne Mihajlov trening obično zauzmem mesto pored terena. Uporedo sa posmatranjem fudbala, koristim vreme da pregledam i odgovorim na poruke koje nisam tokom dana. Ne ometa me vika dečaka koji jure za loptom i kao papagaji ponavljaju „Dodaj meni, dodaj meni…“ Kako se lopta kreće, tako i deca, kao roj pčela, za njom. Često me i zasmeju. Ne ometa me u pisanju ni trener koji povremeno povisi glas na neposlušne. Neka, dobro im dođe. Čekaće ih autoriteti u životu. Ne ometa mi ni hladan vazduh u balonu. Ali, danas, nikako ne mogu da se skoncentrišem. Pažnju mi ometa roditelj koji šeta pored terena, kao tigar u kavezu, i glasno dobacuje sinu.

sport
„Dodaj Dušane, pas, ne tako, ne to, vidiš li igrača, brže, brže, ustaj, vidiš li igrača Dušana, uzmi loptu, žustrije Dušane, kreni sad, ma ne na tu stranu, pročitao te je, vrati se, uzmi loptu, brže Dušane, brže, kako to dodaješ, postavi pravilno nogu, jesi li gluv, alo, alooo…“
Nešto mi kuva iznutra. Pokušavam da ne obraćam pažnju i gledam svoja posla, međutim uporno čujem Dušanovog oca.
„Zagradi se Dušane, zagradi se, pa ne mogu da verujem kako te je prošao, uh krv ti jebem šta mi radiš, jesam te tako učio, daj go, šutni, šutni, šutni, ma ne levom, Dušane, desnom vežbali smo juče…“
Podigao sam pogled sa tableta, da osmotrim tog junaka-roditelja. Mršavi, onizak mladić, deluje mi na prvi pogled pristojno i normalno. Nešto bih ga pitao, samo da prekinem besmislice koje izgovara.
„Izvinite, koliko godina ima Vaš sin?“
„Šest…za dva meseca.“ odgovara kratko, mehanički i okreće glavu ka terenu. Taman kada je zaustio da prokomentariše, Dušan je dao gol. Smeje se i okreće ka ocu.
„Rekao bih da je najmlađi na terenu. Dobro igra za svoje godine. “ pokušavam da mu na kvarno ubacim osmeh u izbezumljeni pogled.
„Ma, gde dobro…“ nije ni završio rečenicu i već je nastavio da suflira. „Odbrana Dušane, trk,trk, nemoj da stojiš, ustaj,ustaj, sunce ti poljubim…“
I tako ceo trening.
Najzad, kada se završio termin, čekali smo da se deca presvuku i izađu iz svlačionice. Dušan je izašao prvi. Nasmejan, fale mu prednji zubići, ali ne krije osmeh dok prilazi ocu.
„Tata, tata, jesi li video kako sam igrao? Sedam golova sam dao!“
„Šta, kako si igrao, ’oćeš glas da izgubim. Moraš da budeš čvršći Dušane, moraš da bolje primaš loptu. Rekao sam ti da ovo nije crtani film…“
„Ali, tata, svi su veći i stariji od mene. Najmanji sam ali sam im zabio sedam komada. Šta kažeš tata, sedam golova!“ – uporan je Dušan, smeje se, ne čuje tatine pridike.
„Jesam…ali sam video i koliko si promašio. Lako je ovde davati golove…“ – uporan je i tata.
„A jesam bio dobar danas, tata? Šta kažeš, a?“ nastavlja Dušan
„Daleko smo od dobrog, Dušane. Ajde, pakuj te stvari, pričaćemo kod kuće…“
Dok odlaze vidim dečaka koji i dalje veselo trčkara oko oca i pokazuje mu rukama i nogama kako je davao golove. Vidim i oca koji odmahuje rukama.
Ljutnja me savladava. Ne znam kako je dečaku, ali mene je zabolelo. Pojavila se, odjednom, i meni poznata slika. Da, sad mi je jasno. Prisećam se. I ja sam jednom bio Dušan.
Imao sam sreću da odmah posle fakulteta nađem posao u tada velikoj domaćoj kompaniji. Bio sam sretan i radostan, prepun pozitivne energije. Prvi bih dolazio na posao, nasmejan i oran za rad. Nije mi bilo teško da ostanem na poslu,čak i kada svi odu. Davao sam sve od sebe da se pokažem direktoru. Stariji, iskusan čovek. Vodio je kompaniju već dvadesetak godina. Nije mnogo pričao, nije davao savete. Uvek ljut. Bez obzira na to, verovao sam u sebe i čekao priliku u kojoj ću moći da se pokažem.
Najzad, nakon šest meseci, pripalo mi je da vodim važan projekat. Zadatak je bio da se poveća prodaja građevinskog lepka koji je već nekoliko godina bio u padu. Imao sam nekoliko ideja. Predložio sam izmene koje su se ispostavile kao dobre. Promenili smo recepturu, uveli novo pakovanje, održali na desetine prezentacija, podelili uzorke… Majstori su ga stidljivo probali, zatim počeli da ga koriste i na kraju preporučivali i samo njega koristili. Vrlo brzo, prodaja se utrostručila. Bio sam srećan i ponosan. Dao sam sedam golova. Sa nestrpljenjem sam očekivao redovni mesečni sastanak sa direktorom.
Bez obzira što su svi imali visok rast prodaje, sve je oblivao znoj kada su prikazivali rezultate direktoru. Na svakog bi se izdrao, ponekog opsovao što nije imao još bolje rezultate. Pretio je otpuštanjima ukoliko se još više ne poboljša prodaja.
“Samo trideset posto rasta!?“ slušao sam kritike koje je upućivao skoro svima.“Vi ste, bre, paceri, amateri…“
Bio sam miran, nisam imao razlog da se brinem. Došao je red i na mene da prikažem izveštaj. Izvestio sam o preduzetim akcijama i rezultatima. Skoro svi pokazatelji su bili višestruko uvećani.
„A šta je ovo obeleženo crveno?“ pokazao je prstom direktor na poslednji podatak.
„To su troškovi uzoraka koje smo podelili. Četiri posto su premašeni u odnosu na plan, ali kao što vidite, prodaja je uvećana tri puta zahvaljući tome.“ – i dalje sa sigurnošću dajem dodatna objašnjenja.
„Pa šta vi mislite da se tako radi posao. Da svako uvećava troškove kako hoće. Pa i ja znam da tako prodajem. Ajde ti sinko, napravi rezultat i smanji troškove. Lako vam je trošiti tuđe pare. Sklanjaj tu prezentaciju. Ništa to ne valja. Dalje, ko je sledeći…“- besno je pobacao papire koji su bili ispred njega.
Dok sam po podu prikupljao razbacale papire, doneo sam odluku. Da se neću dugo zadržati u kompaniji. Ukapirao sam igru koja se odigravala.
Ubrzo sam pronašao novi i bolji posao. I ne samo ja. Većina kolega se odlučila na isti korak. Nije nam bilo teško. Rezultati koje smo imali, govorili su dovoljno. Konkurencija nas je dočekala raširenih ruku, a tamo su se našli i neki mudriji šefovi koji su znali, s vremena na vreme, da pored nagrade, izgovore i te važne reči: „Bravo. Odlično obavljen posao…“
Ipak, i pored svega, nije mi žao vremena provedenog u prethodnoj firmi. Stekao sam iskustvo.
Nije mi žao ni sebe, što sam se namučio. Pronašao sam drugu firmu, koja me je više cenila.
Nije mi žao ni vas koji imate iste takve šefove. I vi imate izbor.
Žao mi je, samo, malog Dušana. Jedino on nema gde da ode.
Zadugo još…

Izvor: Dnevnik jednog direktora
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Žao mi je samo malog Dušana. On nema gde da ode."

  1. Ivana kaže:

    Porazgovarajte sa ocem, možda se zamisli. Ništa ne gubite, a Dušan može mnooogo da dobije 🙂 Vredi pokušati.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama