Свакодневно сам суочена са последицама немара или запостављања неког детета од стране особе која учествује у његовом подизању. Kакве последице оставља такво понашање говори податак да многа деца, у неком периоду наше сарадње, имају потребу за посебним радом и ангажовањем на пољу психе, мотивације или социјализације.
Често родитељи посегну за ћутњом када пролазе кроз “тешке“ ситуације. Чему? Тешкоће су саставни део дана и живота. Трауме су ређе у нашим животима, а бавимо се њима као да су свакодневне и зато не треба сваку препреку сврстати у трауму или тескобу немерљивих размера. Ако ћутимо и не појаснимо деци муке кроз које пролазимо, можемо произвести страх, несигурност и тешкоће код њих, произашле из бриге и љубави према нама. Реците детету кроз шта пролазите на начин који оно може да прихвати. Помозите му да тако развија потребу за истином и искреношћу, које толико величамо.
Све ће лакше бити и нама и њима када нам енергије прострује отвореним приступом и уверењем да смо безбедни у животу који живимо.
Оно што је једнако важно је: немојте презаштити своје дете. Тиме му само правите замку из које неће тако лако изаћи и која ће му од ега начинити дива, непријатеља немерљивих размера, који обитава у нама!
Kако сам кроз муке у раду са дечаком дотакла лепоту давања и примања
Шетам и наилазим на оца који иде, љутито, галамећи, не обазирући се на дете које иза њега трчкара. Почињем да стварам слику њиховог живота у глави. Бол коју у њима проналазим је огромна. Неразумевање је количински немерљиво између њих, а сваки од њих двојице говори о свом болу. Не чују се. Помишљам: „Да ли ово дете треба ускоро да крене у школу? Не бих волела да морам да будем део тог чвора.“
Да, постајем учитељица том малишану.
Тату је живот научио на суровост и послушност и то очекује од детета. Дете је, по мом мишљењу, за седам година живота доживело више мука него тата за све његове године. Идемо даље. Тату слушам… Он прича… о ситуацијама, болестима, несрећама, о одласку дететове мајке. Речи не исказују бол, али дела потврђују бунт против прикривене боли. Сарађујемо тако што данима и месецима у првом разреду стичем татино поверење, како бих дошла до ситница у њиховим односима, скривене истине и трена када ће тата мало саслушати и послушати мене.
Дошао је трен.
Говорим: Детету треба основна брига око хигијене и хране и редовног спавања, подршке у учењу и истицању вредности које ће га повезати и отворити му врата вршњачких односа… У грчу сам да и у одељењу не буде одбачен. Доста му је одбацивања за цео живот. Тата ме чује, али не сматра да је то битно. У школи радим на подизању нивоа размишљања детета и прихватања себе и света око њега. Ниво самопоштовању му је веома низак и користи псовке као саставни део изражавања. Заустављам се чим нешто зашкрипи, а о критичним понашањима и потенцијаним проблемима расправљамо. Уморна сам, али знам да морам истрајати, ако хоћу да му помогнем у преокрету. Тата тек на крају другог разреда чује оно што му говорим. Почиње боља сарадња, али сада је мени дао “кормило“ и многе ствари, које нису у опису мог посла, добијам као задужење. Волим дете, јако. Пристајем на звања, даноноћна саветовања, контроле, указивања и детету и оцу на важне сегменте у раду и понашању…
Радим ли праву ствар?
Да се све не извргне руглу и људској изопачености, помишаљам стрепећи?
Дететове окице ме гледају са љубављу и поверењем.
Радимо на свеопштој и трајној љубави. У трећем разреду мења глагол „љубити“ у будућем времену овако:
Једнина Множина
1. Ја љубиш ћу 1. Ми љубишемо
2. Ти љубиш ћеш 2. Ви љубише ћете
3. Он, она, оно ће љубиш 3. Они, оне, она љубишћеу
Прихваћен је у одељењу и сви му прилазе. Чини ми се да свако од њих види део себе у њему и из презира према тим деловима себе емпатишу, укључују га и раде са њим и тако и себи помажу.
Задовољство се преплиће са тешкоћама и умором. Хоћу да ми неко време све тече као река. Стално кочим у месту… осећам да се димим!
До краја 4. разреда тата, дете и ја смо успоставили тројство које је резултовало позитивним успехом у основној и средњој школи, а спремамо се и за факултет. Kада чујем како говори, шта говори и како поима свет у којем живи, плачем и смејем се у исто време због поноса, захвалности и среће, наравно!
Трновит пут, проткан борбом, донео ми мир са девојчицом и са собом
Сићушна, разиграних очију, мало уплашена девојчица ме гледа у маси деце и родитеља. Осећам да ће бити “моја“ и тако је и било.
Њена хиперактивност и лоши односи између родитеља су у првом налету донели неколико проблема. Притиснута разним животним недаћама, додатне школске јој не требају. Опире се, супротставља, све јој је мрско. Kада намери и жели да ми покаже како је гњавим, почиње да руши свеске и књиге, као случајно, са клупе, дуксер, оловку… све што јој је у близини. А онда одреагује: „Ух, све ми испада!“.
Одбија да ради, рукопис је лош, непослушна је. Од родитеља сазнајем да су уморни од покушаја, да не могу да испрате њену посебност, кажу да раде, али не раде, кажњавају, вичу – сивило и колапс. Предузимам кораке како би повезали рад код куће са радом у школи.
Посматрам.
Не вреди.
Разговарам са њом. Чујем да се родитељи свађају, да сви трпе неке притиске и да је стање у породици тешко. Kаже ми да сваки дан неко “излеће кроз прозор“… Постаје ми јасно зашто рад код куће не постоји и зашто рад у школи не иде.
Правим ситуације како бисмо заједно ишле један део пута у повратку из школе. Није потребно да је много подстичем. Сама крене са причом. Прича ми о страховима. Kаже да често заспи док је свађа у току. Сиса прстић… Имунитет јој је слаб. Имам жељу да је загрлим и одведем.
…Ни родитељима није лако. Они су тек у хаосу. Њихове боли су толико велике да живети не умеју. Воле они своју децу. Воле живот. Воле мир… Али дошло је време борбе за себе, па не разазнају права средства. Дуго се трпело.
Дајем јој бомбону и пуштам да оде у мрак ка својој кући… дому.
Преузимам контролу над ситуацијом и постављам се као друга мајка. Бринем да ли има да једе, да ли је сува, шта је урадила од домаћег, како се понаша са другарима, када је пошла у школу, којим путем је ишла назад, да ли се уредно односи према својим стварима, да ли јој је потребна игра и ликовно стваралаштво… Загрљај сама тражи.
Заборављене ствари јој чувам и чекам да се сети, вежбамо одговорност. Она разуме моје емоције и пажњу и покушава да ме третира као своје – постаје непослушнија и дрска. Дозвољава себи непријатне и безобразне испаде и тада решавам да је тргнем. Шаљем је у хол са све стварима да чека да звони и да размисли о свом понашању. Kажем јој да од тога шта ће рећи зависи шта ћу ја даље предузети. Kажем јој да је волим, али да је прешла границе и да сам врло љута на њу. Одлази спорим кораком, бесна и неодлучна. Тражим од теткице да обрати пажњу на њу и да ми каже ако се помери са места. Нисам могла да је видим, а да она мене не види. Морала сам да се ослоним на теткицу, како бих јој показала да сам заиста решила да мењам однос и да ме овакво понашање не занима. А у мени се све кидало…
Једва сам дочекала звоно. То време сам провела причајући са децом о њој. Договорили смо се да ћемо јој помоћи и да ће од данас свако седети са њом неколико дана и бити јој помагач. Она је била немирна и упорна у несташлуцима, па је сметала сваком са ким је седела.
Послала сам једно дете по њу. Дошла је спорим корацима. Читава вечност је прошла чекајући је. Намерно је то радила. Видела сам да се смирила.
Извинила се и рекла да ће од данас слушати учитељицу и трудити се у раду.
До четвртог разреда смо успоставиле праву другарску комуникацију и однос пун поверења. Мада је тек у четвртом разреду почела да ради код куће, сав рад у школи и моја упорност да учи, као и безрезервна помоћ другара, условила је њен евидентан напредак.
Наша девојчица је права хероина. Бори се и сада се понаша у складу са правилима и мотивисана је за рад и напредовање.
Утешена сам сазнањем да ће моћи самостално да живи свој живот.
Пише: Снежана Ђорђевић
Мајка сам, другарица, пријатељица, колегиница, сарадница, учитељица, ћерка, сестра… Волим то што јесам. Много сам се потрудила да следим свој пут, да помирим себе са околином, а да, притом, не изневерим себе. Често сам била у ситуацији да се преиспитујем, да праштам себи, другима, и баш такав пут ме је научио многим вредностима.
Радим у ОШ “Братство-јединство” као учитељица. То је за мене најлепше занимање на свету. Деца су наша основа, полазна и завршна мисао, нежност и разноликост… Наш почетак света!
Бавим се сликарством и цртањем. Пишем песме, приче, а започела сам и један роман. Хуманост је оно што заговарам и много волим људе – генерално. Музика ми је веома важна и волим све врсте музике. Певам док радим.