Punih pet godina radim kao vaspitač. Od toga sam tri provela sa decom jaslenog uzrasta. Imala sam koleginice, stručne saradnike, rukovodioca, predivne žene iz tehničkog osoblja koje su se prema meni uvek, barem većina, ophodile kao da sam njihovo sopstveno dete. Imala sam tu sreću da mi mentor bude koleginica od koje sam naučila mnogo.
Danas, pet godina kasnije, kada imam svoje dete, koje bi pritom uskoro trebalo da pođe u vrtić, ugao kao da se promenio, lubenicu mu poljubim!
Zamislite, zvaćemo je u ovom tekstu ONA, u septembru treba da krene u jaslice. Imaće tada 17 meseci.
„Jaaoooooooooj, pa kako ću je ostaviti tako malu, malenu, kako će ona bez mene…“ govori iz mene mama.
Vaspitač iz mene odgovara, meni mami: „Gospođo, saberi se. Čuvala si mnogo mlađu decu u jaslicama. Dolazili su sa 11 meseci, još uvek nisu umeli ni da hodaju!“
I to je istina. Ostavljala sam im celu sebe danima, mesecima, ma sve vreme.. Bili su tako umiljati, maleni i ostavljeni nama na brigu. Mame su plakale ispred vrata grupne sobe a ja sam ih tešila: „Nemojte plakati, molim Vas. Nije ništa strašno. On/Ona se odmah smiri, verujte mi… Samo polako, svi to prođu.“
Mame su se uplakane osmehivale.
Imala sam Ninu koja je dolazila uplakana sa mamom, i koja je se smirivala kad se zagrlimo. Kasnije sam je dočekivala na vratima i odmah širila ruke za zagrljaj. To je onda postalo tradicija. Bio je tu i jedan Danilo, jedan Vuk, Sofija, neumorna i u svom nestašluku potpuno šarmantna Sara koja je plakala samo kad je baš baš „frka“. Bogdan je bojkotovao jelo, Mihajlo je obožavao da kači štipaljke na garderobu i tako hoda po sobi. S druge strane, Srna je neko ko je u njihovom malom kolektivu uglavnom volela da isteruje pravdu. Andrija je sakrivao krastavčiće posle ručka pa ih onda krišom grickao iza police sa kockama. Strahinja je dugo plakao i bio neizmerno tužan što je ostavljen tu, i taman kad smo pomislili da je pitanje da li će se i kako privići, on se privikao, i onda nam svakog narednog dana „bacao pet“ kad ulazi u sobu. Milica, Lazar, Iva i Aleksa od kojih je Iva uvek bila ambasador dobre volje, a Aleksa je zagovarao drugačiju politiku, brat i sestra, blizanci.
I bilo je svega, i smeha i suza, ali je najviše bilo ljubavi i posvećenosti. I onda kad me uhvati panika što ću uskoro morati moju NJU da odvedem u vrtić, ja se onda setim onoga sa početka priče „To svi prođu.“ Istina je, hvata me panika. Svesna sam da ću se verovatno i ja rasplakati pred vratima sobe kad prvi put bude ušla i kad je budem čula da unutra plače. Verovatno hoću, iako sam svesna da je to normalan proces, to je period koji prođe i posle koga se uglavnom ljute kad dođemo po njih „Što si došla sada? Hoću da ostanem još malo.“
Iskrena da budem, nije mi svejedno. Ipak, uzdam se u profesionalnost mojih koleginica. I ne, vaspitačice ne služe samo da decu čuvaju dok roditelji ne dođu po njih. One su mnogo više od toga.
Uvek sam se pitala kako će to izgledati kad ja, kao vaspitač, budem odvela svoje dete prvi dan u vrtić. Pitanje koje mi često postavljaju je: „Hoćeš li je dati u vrtić u kom ti radiš?“ Odgovor je uvek i oduvek NE. Ne, jer bi to dovelo do toga da moje koleginice osećaju pritisak da moje dete ima poseban tretman, jer je dete koleginice, što nikako ne želim. Moje dete je dete kao sva druga deca. Jede, igra se, uči, spava, ide na nošu kad i druga deca. Hoću da sa svojim vaspitačicama izgradi odnos onakav kakav su moja deca iz grupe imala sa mnom. Otvoren. Ako napravi glupost, da joj na to bude skrenuta pažnja. Da mi se otvoreno i bez okolišanja kaže ako u njenom ponašanju postoji problem a ne da se problem, bilo kakav, makar i najmanji, gura pod tepih jer ja radim u tom vrtiću/ona je koleginicino dete i slično.
Ne sumnjam u profesionalizam svojih kolega i koleginica, nikada neću biti tog stava da je moje dete UVEK upravu, pogotovo ne da UVEK govori istinu, jer svi znamo da deca u jednom periodu svog života obožavaju da izmišljaju, da režiraju u svojim glavicama, da umeju malo da izmene istinu, uglavnom u svoju korist. Retko koje dete će doći kući i reći „Nisam danas bio dobar i nisam se lepo ponašao.“ Poučena iskustvom, znam da ta priča obično ide drugačije „Ja nisam ništa uradio/la a vaspitačica me je opominjala!“ ☺
Ovaj tekst nije napisan sa ciljem da se zauzme bilo koja strana. Ni sama ne znam kako će izgledati adaptacija mog deteta na vrtić (pa i moja), da li ćemo plakati mesecima, ili recimo nećemo plakati uopšte, ali zato će nas kod kuće bojkotovati na svim poljima. Ne znam da li će odbijati da jede u vrtiću, kao što to radi kod kuće. Ne! Ne popušta. Na kraju popustim ja. U vrtiću uspešno naučim njih trideset da igračke ne mogu da stoje razbacane i da se moraju složiti, a moje me je naučilo „ako ti smetaju, izvoli, skupi.“ I to su situacije na koje ne znam da li da se smejem ili da samo sednem i rasplačem se. Nekad pomislim da me smisleno zavitlava.
Mnogo puta sam čula „Deca vaspitača su najgora deca!“ Ja još nisam upoznala dete koje je lukavo, sebično ili bilo šta tome slično, a da je se pritom takvo rodilo. Takvo je jer je tako naučeno da bude, ili možda nije naučeno da može drugačije. Ne postoji loše dete. Postoji dete koje ne prima dovoljno pažnje, sa kojim se dovoljno ne radi, ili koje odrasta u sredini koja od njega pravi nešto što ne treba.
Kao vaspitač mogu da kažem: „Nemojte brinuti, mama. I nemojte plakati ovde, da vas ona gleda. Normalno je da u tom slučaju loše reaguje po principu – okej, čim mama plače znači ovo je neko katastrofalno mesto.“
Ali kao mama… kao mama mogu da kažem samo: „Jaoooooooooooj. Moja bebica. Mamina sreća…“ i da ridam na klupici ispred vrtića. Šta ćete. Dve se u meni pobiše sile. ☺
Šaljem zagrljaj svim mojim koleginicama kojima mi mame plačemo pred vratima, i svim mamama kojima kažu „Ne brinite.“ Ne brinemo, samo smo malo nešto, ovih dana… kako da kažem, šmrc.
Autor: Sanja Mitić, vaspitačica, mama, autor bloga saninaobloga.video.blog