Колико неурона има људски мозак се само процењује; али, зна се да их дечији мозак има много пута више него мозак одраслог човека. То значи да су деца много пута осетљивија од одраслих; као када се одрасли пробуде, па им је дневна светлост заслепљујућа; деца су се релативно скоро родила и све надражаје доживљавају интензивно.
Први пут када пробамо неку посластицу она нам је много укуснија од свих следећих конзумирања; следећи пут покушавамо да искусимо исто задовољство, али нешто фали. Треба нам веће парче, више шећера; зависници траже већу дозу; што више пута нешто искусимо, неуронске везе постају дебље и јаче и то је добро, јер тако усвајамо вештине и у супротном експлодирали бисмо од надражаја; али постајемо зависни од пруженог задовољства, а више га никад не можемо у потпуност достићи. Сећате се почетка љубави? Горимо од сваког погледа, додира. С годинама затупљујемо и огрубљујемо.
Надражај + задовољство = двогодишњак. Њихов свет је изузетно богат; за њих се ништа не подразумева, ништа није уобичајено, тривијално, досадно. Њиховој пажњи ништа не промиче: брујање аутомобила који се приближава, па удаљава; комшије који причају испред улаза; боре на лицу комшинице која им се уноси; грабуља којом комшија чисти; шуштање корака, његових и маминих; пропадање стопалца када закораче са асфалта у песак; свирање ветра када окрене главу; сунце и облаци изнад њега и сенка испод њега; прашина која лети у зраку; позадина постера на прозору продавнице; брујање вентилације; промена температуре; неонско светло; све те шуштаве, шарене кесице; прорези на колицима и окретање шаре на точкићима; како њихова рукица належе у мамину; њен мирис и топлота. Деца све перцепирају гласније, светлије, јаркије, гласније и јаче него ми.
Када се дете ухвати за јабуку у продавници, она је прави проналазак; најзанимљивији предмет у васиони; једина ствар која постоји.
„Остави јабуку и крени.“ Беба ми спава и журим да будем код куће када се пробуди.
Не чује. Не „прави се да не чује“, него дословно не чује. Сва чула су му већ преплављена.
„Полази!“ Вичем.
Покушава да врати јабуку на високу полицу. Она се окотрља и падне.
Гледа где је отишла, иде до ње, узима је. Гледа је.
Гласно уздахнем, одјурим назад до њега, отимам му јабуку, стављам је на полицу и повлачим га за руку: „Хајде, журимо!“
„Аааааа!!! Хоћу јабуку!!!“
На њега нико није обраћао пажњу док је петљао с јабуком. Али, када је мама драма qуеен заузела позорницу, сви су стали да погледају, формирају своје мишљење и да ми га предоче спуштањем обрва.
И ко сада драми? Ко се понаша детињасто? Ко не контролише своје емоције и своје понашање?
Деца се лако уморе. Лако им свега буде превише. Некада су жедни. Некада су им ногице уморне. Некада их боли глава. Некада им једноставно није дан.
„Мама, хоћу кући!“ Каже ми дете данас на плажи.
„Добро, данас можемо раније. Беба је већ уморна, она ће спавати, а ми ћемо се играти с гостима.“
„Нећу кући!“
„Ако хоћеш, можемо да останемо још.“
„Хоћу кући, хоћу кући! Види мама трактор!“
„Хоћеш да се попнеш на трактор? Попни се слободно“, нуди му љубазан комшија.
„Нећу.“
„Добро.“
„Хоћу на трактор!“
„Хајде.“
„Нећу!“
„Добро, ’ајмо.“
„Нећу кући, хоћу преко моста!“
„Хајде преко моста.“
„Нећу, хоћу кући!“
Аха. Настављам полако да идем преко моста, а он плаче, дозива ме и прати ме. Изнервирана сам, али остајем смирена и љубазна.
„Нећу преко моста, нећу преко моста!“
„Хајде, душо. Шта се то догодило? Хоћеш да те загрлим? Хоћеш да те дигнем? Хајде. Је л’ те неко наљутио?“
„Није нико! Нисам љут! Нећу ништа!“
Тужан је. Обузела га туга и одрања с очију провидне бисере.
Тата му нуди да му пусти цртани, а ја устукнем.
Он, хвала богу, неће.
Схватила сам. Не запричавам га. Више му ништа не нудим. Жао ми је и и мене хвата та туга. Волела бих да га развеселим, да му причам о паткицама и балонима, да му пустим цртани, да му дам чоколадицу. Али уздржавам се. Пуштам га да буде тужан, потпуно, да искуси то слојевито и основно животно осећање; пуштам га да ужива у себи и у својој прелепој, богатој души.
Касније ми је муж причао да му је рекао да му недостају другари и једна посебна цурица.
Хоћу да кажем да су деца способна за дубока и озбиљна осећања. Можда не умеју да именују та осећања, али имају и механизме и алатке да се са њима носе – то су плач и њихово сподељивање. Могли бисмо да се угледамо на њих, уместо да им те механизме одузимамо.
Ни ми одрасли често не знамо шта нам је, а да деца примају и осликују наша осећања. Као што сам се ја растужила када ми је дете било тужно, исто тако, још кад је био беба, примећивала сам да када се оно осећа како сам се ја осећала. Да ли сам му то преносила хормонима кроз млеко; или феромонима кроз ваздух; или говором тела – не знам, али много пута сам то доживела.
Деца проводе много времена посматрајући своје родитеље, анализирајући њихове поступке и маштајући о бољим родитељима који би се према нама боље понашали; или макар о томе какви бисмо ми родитељи били. Када та маштања сведемо на основне људске потребе, то су поштовање и разумевање.
У нашој разумној цивилизацији, где смо саркастични према осећањима и којима се склањамо с пута као трамвају, навикли смо да се фиксирамо на дететово понашање, уместо на његова осећања. Понашање је тренутно, осећања су за цео живот. Када бисмо њих приоритизовали, када бисмо посматрали дете као особу која их има и око којих му треба наша подршка, а не као мале неваљалце који само гледају како да нам напакосте, нама би било много лакше да се носимо са њиховим променама расположења и непожељним понашањем. Тако градимо чврст и јак однос пун поверења, које дете касније усваја као самопоуздање. А и дани су му лепши.
Извор: zmajka.wordpress.com