Kao što možda već znate, naš portal je u saradnji sa psihologom Sunčicom Jovanović pokrenuo novu rubriku pod nazivom Pitajte psihologa, u okviru koje ćemo odgovarati na vaša pitanja i nedoumice koje se tiču razvoja dece. Veliki broj pitanja je stigao, nismo sigurni da ćemo uspeti svima da odgovorimo, ali smo pitanja birali prema prioritetu, ali i prema tome koja se vrsta problema često ponavljala, pa je većem broju roditelja potreban odgovor.
Jedno od prvih pitanja koje je stiglo postavila je mama sa neobičnom porodičnom situacijom, gde je njena osmogodišnja devojčica rasla samo uz nju, ali je od 6. godine tata ponovo deo porodice, kao i njegov od devojčice stariji sin koji ima razvojnih problema.
„Trudila sam se uvek da joj nadomestim tatu i stvari koje ja nisam imala u mom detinjstvu, a ona uvek imala i kontakt sa svojim ocem. Sticajem okolnosti, sada smo ponovo porodica. Preselile smo se u drugu zemlju zbog njega, ali moja ćerka kaže da je ovde nesrećna, da nema pažnju od njega i na sve načine traži da mu bude interesantna. Dečak, suprugov desetogodišnji sin je autističan i provodi većinu vremena sa nama, ali mojoj ćerki ponekad smeta, ne može da shvati da je on drugačiji i bude ljubomorna.
Ona je jako inteligentna i osećajna devojčica i kad joj objasnim kaže da razume i bude joj žao, ali nakon nekog vremena ponovo se vratimo na staro. Ja kao majka se osećam kao da moram da se delim na pola ne bi li svima udovoljila. Jako me brine njen dalji razvoj i šta da učinim da moje dete ima osmeh na licu, kako da se postavim?“
Odgovor psihologa
Na ova pitanja je teško dati odgovore jer nedostaje još mnogo detalja u vezi Vaše priče i pokušaću da pomognem ovim putem koliko mogu.
Uloga roditelja nam, da li iz prethodnih generacija, da li iz naših stavova, nameće savetodavnu ulogu, koja retko kada ima efekta ako pre toga ne pokažemo deci da ih razumemo. I to bi bilo lako da u praksi nije tako teško.
Prvo, moramo biti svesni da decu i druge ljude ne razumemo dok sa njima ne popričamo intimno – što znači uz iskazivanje i razmenu svojih osećanja, strahova i zabrinutosti. Za početak postavite par pitanja i slušajte odgovore na njih, ne pretpostavljajte, čak iako znate šta će dete reći, bitno je da ono to i kaže. Šta je to ljuti kod tate? Šta je to ljuti kod brata? Šta je to ljudi kod majke? Šta joj nedostaje? Šta bi ona volela da je drugačije? Šta bi promenila? Šta želi? Šta joj smeta? I odmah nakon dobijanja odgovora, nemojte ništa reći, ništa savetovati, ćutite i slušajte, zagrlite ako osetite potrebu. Zatim, podelite i Vaša osećanja i zabrinutost povodom nastale promene u porodici i preseljenja, recite šta je Vama bilo teško, šta ste se brinuli itd…
Tek nakon ovakvog trenutka, dijaloga, deljenja iskustva, zbližavanja, osećaja da nismo sami u svom unutrašnjem svetu emocija, možete reći Vaš stav, želje i namere u vezi sa svim. Sve što Vam je ćerka rekla da joj se ne sviđa, ne znači da to treba da promenite ili uslišite, znači samo to, da na ta osećanja ima pravo a Vaše postupke joj obrazložite zbog čega ste doneli važne odluke za obe.
Pokazati nekome da ga razumemo ne znači reći: ”Razumem te”, znači staviti se u njegovu kožu, pogledati svet iz njegovih cipela i to reći. “Vidim da ti je teško što je brat često tu, da li ti je dosadno da se igraš sa njim? Možda ti je naporno?”. Ona može racionalno da shvati razliku u potrebama između njih dvoje, ali sa punim pravom oseća i mnoga druga osećanja, ljubomore na primer, jer jeste izgubila neko vreme koje je sa majkom provodila, svoje navike, svoje društvo i još mnogo toga od očekivanja iz odnosa sa ocem. I taj proces će da traje nekoliko meseci najmanje. Najbitnije je da ima osećaj da su njena osećanja bitna, da su njene želje uvažene iako ne i ispunjene.
Psiholog Sunčica Jovanović
Ovaj odgovor može koristiti svim roditeljima koji se suočavaju sa problemom ljubomore kod dece. Ljubomora je normalna emocija, a od načina na koji joj pristupamo i od toga kako postupamo s ljubomornim detetom zavisi koliko će se brzo dete adaptirati na situaciju i razumeti kako da se bori sa negativnim osećanjima.