Повратак на посао након породиљског одсуства представља изазован период транзиције за жене, који захтева балансирање између посла, мајчинства, породичних обавеза и личних потреба. Ови изазови не само да могу угрозити здравље жена, већ отварају и занемарена питања о родним улогама и менталном здрављу у нашем друштву.
Како пронаћи равнотежу између различитих улога које жене обављају? Како подршка породице, партнера и заједнице може олакшати ову транзицију? На ова питања одговорила нам је психолог и системски породични психотерапеут Марија Томашевић Звиздић из МКМ психотерапијског саветовалишта.
С којим психолошким и емотивним изазовима се жене суочавају када се са породиљског одсуства врате на посао?
У том периоду жене се суочавају са бројним изазовима, неки од њих су у потпуности у складу са новом животном улогом, а многи су последица неразумевања околине за промену са којом се суочава цела породица. Жене најчешће помињу раздвајање од детета и емоције које прате тај процес као најтежи изазов. Јављају се различите бриге и страхови везани за добробит детета, од бриге да ли ће се неко други адекватно бринути о потребама детета до бриге да ли ће одсуство мајке у току дана негативно утицати на укупан развој детета. Велики број жена наводи да су у том периоду имале изражен осећај кривице, доживљај да напуштају своје дете и тиме га угрожавају на неки начин. Иако већина жена наводи да знају да је то очекиван процес кроз који сва деца и маме пролазе, жене се током тог процеса носе са мислима попут: „нисам довољно добра мајка”, „нико не може да се брине о мом детету као ја”, „нешто ће се лоше десити чим ја нисам ту”.
Следећи изазов се тиче обављања самог посла након одсуства. Често се јавља страх и питања попут: „да ли ћу моћи да радим поново тај посао”, „шта се све променило у овом периоду”, „да ли сам и даље компетентна за тај посао”, „какво је сада радно окружење”, „има ли промена у саставу колектива, промена у садржају посла“.
Жене које су предузетнице су под додатним притиском ранијег враћања на посао и бриге за опстанак на тржишту.
У том периоду, жене често наводе да се осећају исцрпљено, преплављене су осећањима страха и бриге, растрзане између више улога и обавеза, пољуљано им је самопоуздање, имају доживљај некомпетентности на свим пољима. Иако све ово делује на први поглед нерешиво, у питању је очекивана животна криза која се може савладати у периоду од пар месеци уколико постоји заинтересованост и подршка породице, послодавца и шире заједнице.
Који су најважнији фактори који могу олакшати или отежати овај процес реинтеграције?
Фактори који олакшавају овај процес могу постати фактори који га отежавају уколико подршка није адекватна и благовремена. Најважнија је подршка партнера и блиских људи. Под подршком се подразумева читав спектар понашања који могу олакшати и убрзати пролазак кроз овај кризни период. Пре свега, подршка партнера у преузимању своје родитељске улоге чиме се смањује притисак на другог родитеља.
Важно је да блиски људи својим понашањем и речима пошаљу јасну поруку жени да није сама, да пролази кроз стресан животни период и да су спремни да јој помогну, да може да се ослони на њих уколико буде потребе. Није довољно само изговорити све то, већ треба неким гестом уверити жену да су блиски људи ту за њу (то може бити и припремљен ручак или чување детета на пар сати).
Други важан фактор је подршка послодавца и колега. Многе компаније раде на томе да постану family friendly, што подразумева и пружање подршке женама које се враћају на посао након породиљског одсуства (флексибилно радно време, рад од куће, постепено враћање на посао, услуге вртића у оквиру пословне зграде, породични дани на послу и сл.). Минимум подршке који може да се обезбеди на радном месту је подела обавеза и тимски рад која би омогућила постепено увођење у посао у периоду од неколико недеља.
Које стратегије могу помоћи женама да у овом периоду транзиције смање осећај кривице и да балансирају између породичних обавеза и посла?
Најважнија стратегија је брига за себе и своје укупно здравље. Не занемарујте своје потребе и не оклевајте да потражите подршку. Размотрите своја очекивања и одредите приоритете. Следећа стратегија је припрема. Већ приликом планирања породице, партнери заједно планирају и преговарају о периоду који их очекује. Као што маме, пре саме трудноће, припремају своје тело за нове изазове, потребно је да се оба партнера припреме за долазак новог члана породице и промене које то доноси. Често се парови јављају на психотерапију у овом периоду како би разрешили потешкоће и спремни ушли у нову животну фазу. Партнери који су усаглашени у ставовима и очекивањима ће се лакше заједно суочити са новим изазовима и кризним периодима чак иако изостане подршка шире околине.
Важно је сам процес припреме за повратак на посао отпочети пар месеци пре самог повратка. Разговарати са особама које ће чувати дете (васпитачи, баке, деке, бебиситери) и дефинисати задатке које сматрате важним у оквиру бриге о детету, одредити период адаптације, разговарати о могућим потешкоћама, упознати их са навикама детета. Повремено организовати да неко причува дете на пар сати и провежбавати ситуацију одвајања и поновног сусрета са дететом. Ово је, пре свега, припрема маме за одвајање од детета пошто се деца, када су одрасли око њих спремни за овај процес, лакше адаптирају на нове околности. Пар месеци пре повратка, отићи у посету колективу, разговарати са колегама и надређенима о променама у претходном периоду и очекивањима када се вратите на посао. Тада се можете информисати о свим променама у динамици и садржају посла, о могућностима скраћеног или флексибилног радног времена, рада од куће.
Идеална ситуација би била да као што дете има период адаптације на вртић од неколико недеља и мама добије исте услове, али се то углавном не дешава.
Ове стратегије имају циљ да активирају систем подршке и умање осећања страха, кривице, бриге и несигурности код жена у првих неколико месеци док не дође до адаптације на нове животне околности.
Како подршка партнера и породице може утицати на успешан повратак на посао?
Често се дешава да жена за време породиљског одсуства преузме у потпуности бригу о детету, кућним обавезама, организацији породичног живота. У тим породицама, враћање маме на посао представља озбиљан изазов за целу породицу. Неопходно је да се породичне и кућне обавезе расподеле и ускладе тако да уважавају распоред обавеза и потребе оба партнера или свих чланова породице. Уколико жена има поверења у партнера и породицу да ће све бити у реду и када она није ту, биће јој лакше да се фокусира на пословне обавезе.
Које дугорочне последице може имати недовољно управљање и игнорисање психолошких изазова са којима се жене суочавају у овом периоду?
Већина жена се избори са целом ситуацијом и када изостане подршка околине, али то оставља последице на њено здравље и неминовно утиче на динамику и односе у породици. У породицама које су у периоду пре добијања детета имале јасну комуникацију, дељење задатака, емоционалну приврженост, осетљивост за потребе других чланова породице, ово ће бити кризни период који ће савладати доносећи нова правила и прихватајући нове улоге. У породицама које су отежано функционисале, овај период може бити критичан по опстанак породице. У овом животном циклусу је и највећа стопа развода бракова. Неке породице уложе додатан труд, искористе кризни период да ојачају своје везе и побољшају функционисање породице. Из потребе да испуне породичне и пословне обавезе, жене у овом периоду запоставе своје потребе и своје здравље. Услед изложености дуготрајном стресу и осећањима бриге и страха, код жена се могу развити различите соматске или менталне болести.
Потребно је информисати породице и послодавце о последицама које може имати занемаривање овог кризног животног периода. Када смо упућени, лакше ћемо разумети и пружити подршку особама које пролазе кроз тај период адаптације. Важна је подршка целе заједнице, од педијатра у Дому здравља, васпитача до колега, послодаваца. Та подршка је улагање у здравље целог друштва заједнице.