Kada kao roditelj čujete da se, u zemlji u kojoj živite, desio masakr u osnovnoj školi u kom je ubijeno osmoro dece i čuvar, a ranjeno još šestoro i nastavnica, teško da se mogu pronaći reči koje bi opisale taj osećaj i razmere takve tragedije.
Dok slušate vesti, informacije i poluinformacije, pitanje koje sebi sigurno postavljate je – kako ću ikada više znati da je moje dete bezbedno kada ga pošaljem u školu? Na ovo pitanje, nažalost, odgovor nam niko ne može dati.
Međutim, u ovoj i drugim školama su deca. Mala i velika. Oni čitaju vesti sa portala, ili ako su mlađi, slušaju šta pričaju u dvorištu njihovi stariji drugari. Možda su videli i šokiranu i uplašenu učiteljicu. Možda i uplakanu.
Ta deca doći će danas iz škole sa milion pitanja, strahova, a i u našim očima videće tugu i strah.
Kako im objasniti? Šta reći o tragediji koja se dogodila?
Psiholog Sunčica Jovanović za naš portal kaže da je ovo tragedija koja će se objašnjavati danima i mesecima. I ne može pre.
– Najbrže i najsigurnije pravilo kog bi roditelji trebalo da se drže je: Informacije – emocije – informacije. Kad dete dođe iz škole, pitajte. Pitajte kako je, šta je čulo, šta su rekli drugari nastavnici. Sledeći korak su emocije – jesi li zabrinuta, uplašena, tužna? I tu možete iskreno da komunicirate i svoje emocije – i ja sam uplašena, tužna, ne znam šta ćemo sad, polako, da se saberemo…“ – kaže Sunčica Jovanović. Ovo se, prema njenim rečima, ne može ignorisati niti treba da umanjujemo veličinu tragedije da bismo deci olakšali jer to nije dobar put.
– Kako se dete otvara, bilo kroz neke informacije koje je čulo ili kroz emocije, ponovite ono što je dete reklo, doslovno. Dete kaže: “Uplašila sam se“, vi ponovite: „uplašila si se”. „Nastavnica je plakala“, „nastavnica je plakala“ itd… Ne svaku rečenicu, ali nekoliko. Tako potvrđujete detetu da ga vrlo pažljivo slušate. I onda opet informacije posle emocija, gde i roditelj iskreno iznosi svoje.“ – objašnjava naša sagovornica.
Ona kaže da, ako vidimo da je dete uplašeno, probate da ga opustite odgovarajući na svako pitanje. Danas pokušajte da dan bude smiren. Recite nešto poput: „Hajde, sad ćemo biti kući ili zovi drugaricu da dođe ili danas nema žurbe, danas ćemo provesti dan zajedno itd…“
Pitanja će, možda, uslediti i danima kasnije. Strpljivo i iskreno odgovarajte, u skladu sa detetovim uzrastom.