Da je problema u razvoju govora među mlađim generacijama sve više, nije nikakva novost. Krivac za takvu situaciju, jedan na kog je moguće uprti prstom – ne postoji. Uglavnom, kada dete ima problema u govoru, to bude rezultat više faktora, okolnosti, koje nije moguće sasvim jednostavno identifikovati.
Ipak, postoje neke greške koje roditelji mogu da izbegnu i na taj način znatno, baš znatno smanje mogućnost da njihovo dete ima problem u razvoju govora. Pa evo da vidimo šta je to što roditelji (i okruženje) najčešće urade i time gotovo upropaste govorno-jezički razvoj svog deteta.
Tepaju – „Ma ko je mamina lubav?” „Lubi mama soju picezu!” i tako dalje, i tako dalje. Ok, znamo da nije lako uvek odoleti, kad tako slatko zvuči sve ono što izgovaraju pogrešno i kad njihova slatkoća jednostavno ne dozvoljava da govorimo normalnim jezikom. Ali, dajte sve od sebe da im ne tepate na ovaj način, već da s njima od malena razgovarate kao sa odraslim ljudima.
Uvek kad krene malo da kenka – daju mu da sisa ili mu ubace dudu – nije svako kenkanje potreba za hranom ili dudom. Pa čak ni za blizinom. Ponekad bebe na taj način komuniciraju i to im treba dozvoliti.
Puštaju im bebeću televiziju čim mogu da gledaju u televizor, najmanje pola sata dnevno – ovo i nije potrebno dodatno objašnjavati. Nije teško pronaći na našem sajtu ili pretraživaču milion tekstova na temu lošeg uticaja izloženosti ekranima na decu. Toliko istraživanja ne bi trebalo da je bilo uzalud. A ono „neka gleda malo, šta će mu biti” jedna je od najopasnijih roditeljskih zamki.
Ne daju mu da odgovori na pitanje već to rade umesto njega – „Kako si ti veliki dečak! Ideš li u vrtić?” a onda mama: „Ma više ne ide nego što ide, stalno je bolestan!” „A je l voliš da ideš?”, opet mama: „Ma kakvi voli, urliče čim se probudi, kuka do vrtića!” I zašto bi dete onda govorilo, kad ima svog portparola?
Kad dete nešto pomisli da mu je potrebno, mama je to već donela – tačnije, dovoljno je da pokaže prstom. Opet, zašto bi se mučilo da govori, kad su mu sve potrebe i bez toga ispunjene?
Blendaju mu hranu do druge godine – žvakanjem dete razvija i motoričke sposobnosti koje su mu potrebne da bi razvilo govor. Blendajući mu hranu, a najčešće u strahu da se ne uguši komadićima, roditelji bukvalno sprečavaju normalan razvoj svog deteta. Od početka uvođenja čvrste hrane – gnječite viljuškom i zaboravite na blender.
Uporno komentarišu detetov govor – ako dete vidi i čuje kako drugima u svom okruženju prenosite zabrinutost zbog toga što ono ne govori, samo ćete pogoršati stvari. Dete će poverovati da ono jednostavno ne ume i ne može.
Pokušavaju da ga uče komplikovanim govorom, ne bi li im prve rečenice bile kao da su upravo izašli sa fakulteta – govor prilagodite detetovom uzrastu. Jednostavne, kratke rečenice i uputstva, kontakt očima, komunikacija. Ako se izražavate komplikovano, dete će jednostavno „odustati”.
Slušaju rodbinu koja im govori da mu je „i tata kasno progovorio” – jedna od najčešćih zamki. Ako dete sa dve godine ne izgovara proste fraze, vreme je za logopeda, ma šta vam rodbina govorila o genetici.
Pokušavaju da budu logoped – ako dete sa pet godina ne izgovara neke glasove, odvedite ga logopedu. Neka vam pokaže vežbe, nauči vas da ih radite sa detetom. Ne pokušavajte sami nešto za šta su se stručnjaci godinama školovali.
Većina, čak i onih sa decom urednog razvoja, prepoznaće se u bar nekoliko stavki sa ovog spiska. To znači da i genetski faktor svakako ima svoj uticaj. Ali, ako se trudite da izbegavate ovakve greške, svakako su veće šanse da vaše dete ima uredan govorno-jezički razvoj.