Неки гени су доминантни, као што је браон боја очију, која се наслеђује са 75 одсто вероватноће. Родитељи који немају плаве очи, могу да добију плавооко дете ако су обоје носиоци рецесивног гена.
КРВ није вода – кажемо или бар помислимо сваки пут када освестимо да нам је дете нешто „повукло“ на нас или на неког из породице. Крупне очи, бујне коврџе, рупица на бради, низак раст, уметнички дар, брзина, љубав према читању, одбојност према математици, асоцијалност, темпераментност, необичне навике, начин на који се неко смеје или љути – све то може да буде записано у генетском коду.Наслеђују се, нажалост, и предиспозиције за одређене болести. Најразличитији облици зависности. Склоност ка агресији. Генетика је понекад врло суров запис, мада о њој често не размишљамо много или нисмо ни свесни колико снажно оставља печат на нама и нашим наследницима. Како се индивидуалне и породичне карактеристике генима преносе на следеће генерације, шта је то заправо наслеђе и колико можемо да му се „супротставимо“, разговарамо са др Мајом Живковић, генетичарем у Лабораторији за радиобиологију и молекуларну генетику Института за нуклеарне науке „Винча“.
Шансе за плаве очи – 25 одсто
* На који начин генетику можемо да сагледамо кроз живот детета?
– По основним начелима генетике и наслеђивања осим моногенских обољења, која су релативно ретка, деца наслеђују предиспозицију за одређене особине (фенотип) од родитеља односно предака. С обзиром на то да представљају микс генетике својих родитеља, биолошки гледано најчешће имају повољније облике гена и карактеристике од њих. Да ли ће се и колико нека особина испољити зависи од интеракције генетске основе са факторима животне средине. Ту долази до изражаја могућност нашег утицаја, па креирањем позитивних навика и давањем позитивних примера, умногоме можемо да поправимо квалитет њиховог живота и фаворизујемо испољавање повољних особина.
БЛИЗАНЦИ НЕМАЈУ ИСТУ СУДБИНУ
ЈЕДНА дугогодишња студија је пратила живот близанаца, како би се утврдило да ли им следује иста судбина, с обзиром на то да имају идентични генетски материјал. Међутим, истраживачи су открили да они заправо често оболевају од различитих болести, као и да постоји велики временски распон у појављивању неких обољења, па се код једног детета развије у детињству, а код његовог брата или сестре тек за 20-30 година.
* У којој мери се индивидуалне и породичне карактеристике преносе на потомство? Шта се најчешће, а шта најређе наслеђује?
– Неке карактеристике се наслеђују једноставно и могу да се испоље на доминантан начин, као што је – браон боја очију, кодоминантан – крвне групе, или рецесиван начин – плаве очи. Рецесивна особина се наслеђује са вероватноћом од 25 одсто, а доминантна од 75 одсто. Већина особина се, ипак, испољава кроз интеракцију великог броја различитих гена и фактора спољашње средине, па није лако предвидети вероватноћу наслеђивања.
* Да ли је генетика „јача“ када је у питању преношење физичких или карактерних особина?
– Тешко је то утврдити, јер за многе особине или предиспозиције за нека обољења још се не знају сви генетички параметри који њихово испољавање контролишу. Молекуларна генетика је млада наука, па смо тек пре 65 година сазнали структуру ДНК, а пре 15 година прочитали целокупни геном човека. Циљ је утврдити које генетички условљене аномалије могу да се испоље код детета, уколико у породици постоји повећани ризик за њих и да се делује превентивно или правовремено терапијски. Већина карактеристика, ипак, настаје као комбинација генетичких, културолошких, социо-економских и других утицаја. У тако комплексним ситуацијама тешко је измерити колики је утицај чега. И свакако нису све карактеристике подједнако битне за живот јединке, па се и истраживања и препоруке креирају према оним приоритетима који могу да имају озбиљне последице.
Кад генетика изненади
* Дешава се да родитељи који немају плаве очи нити их имају њихови родитељи, али су их имали прабаба или прадеда, добију плавооко дете. Колико је то често?
– Ако су и прабаба и прадеда имали плаве очи, имаће их и дете. Плава боја се наслеђује рецесивно, па ако је родитељи немају, потребно је да обоје буду носиоци бар једног рецесивног гена да би их, у тих 25 одсто вероватноће, имало и дете.
* Како још генетика може да нас изненади?
– Неочекиваним мутацијама. Студија рађена на Берклију је утврдила да су се Тибетанци и Хан Кинези раздвојили пре више од 3.000 година, а да су се у геному Тибетанаца од тада развиле мутације у више од 30 гена укључених у процесе који одређују како наше тело користи кисеоник. На пример, једна од мутација је присутна код око 90 одсто Тибетанаца, а само код 10 одсто Хан Кинеза, што је првима омогућило да се прилагоде животу на великим надморским висинама. Такође, постоји мутација која изазива два реда трепавица, које је имала, на пример, Елизабет Тејлор. Али то не мора увек да буде козметички очаравајуће, него и да изазове нелагодности или здравствене проблеме.
* Колико, ипак, одабир животних навика и стила има шансе да надјача наслеђе и спречи развој евентуалних болести?
– Добре животне навике, наравно, повољно утичу на наше здравље. Болести су различите, као и наша генетичка предиспозиција за њихов развој. Јасно је да једном човеку исхрана богата шећерима може да науди више него неком другом, па ће због тога први развити неку болест, а други неће или ће му се то догодити много касније. Али, чињеница је да ће обојица имати дужи и квалитетнији живот уколико ограниче количину шецера. Дакле, навике и животни стил свакако значајно доприносе ризику за настанак болести. Ми бирамо да ли ћемо, на пример, децу да возимо колима у школу или ће она да пешаче, што може да има вишеструке импликације на њихов психофизички развој. У време када смо преплављени великим бројем информација, треба бити опрезан у примени непроверених савета о животним навикама. Рекла бих да треба бити умерен, ни превише скептичан ни слепо препуштен. Некад је тешко донети одлуку која укључује параметре о којима не знамо довољно, али зато можемо да потражимо савет стручног лица.
МОЖЕМО ДА УТИЧЕМО НА ВИСИНУ
САГОВОРНИЦА „Живота плус“ истиче да одређеном исхраном можемо да утичемо чак и на висину детета која је већински генетски детерминисана.
– Такође, не смемо да испустимо из вида ни чињеницу да деца уче имитацијом, по моделу. То значи да се сва наша понашања пресликавају на њих, што можемо да искористимо у добре сврхе, па да подстакнемо развој позитивних карактерних и психолошких особина – објашњава др Живковић.
* Да ли је генетика „јача“ када је у питању преношење физичких или карактерних особина?
– Тешко је то утврдити, јер за многе особине или предиспозиције за нека обољења још се не знају сви генетички параметри који њихово испољавање контролишу. Молекуларна генетика је млада наука, па смо тек пре 65 година сазнали структуру ДНК, а пре 15 година прочитали целокупни геном човека. Циљ је утврдити које генетички условљене аномалије могу да се испоље код детета, уколико у породици постоји повећани ризик за њих и да се делује превентивно или правовремено терапијски. Већина карактеристика, ипак, настаје као комбинација генетичких, културолошких, социо-економских и других утицаја. У тако комплексним ситуацијама тешко је измерити колики је утицај чега. И свакако нису све карактеристике подједнако битне за живот јединке, па се и истраживања и препоруке креирају према оним приоритетима који могу да имају озбиљне последице.
Кад генетика изненади
* Дешава се да родитељи који немају плаве очи нити их имају њихови родитељи, али су их имали прабаба или прадеда, добију плавооко дете. Колико је то често?
– Ако су и прабаба и прадеда имали плаве очи, имаће их и дете. Плава боја се наслеђује рецесивно, па ако је родитељи немају, потребно је да обоје буду носиоци бар једног рецесивног гена да би их, у тих 25 одсто вероватноће, имало и дете.
* Како још генетика може да нас изненади?
– Неочекиваним мутацијама. Студија рађена на Берклију је утврдила да су се Тибетанци и Хан Кинези раздвојили пре више од 3.000 година, а да су се у геному Тибетанаца од тада развиле мутације у више од 30 гена укључених у процесе који одређују како наше тело користи кисеоник. На пример, једна од мутација је присутна код око 90 одсто Тибетанаца, а само код 10 одсто Хан Кинеза, што је првима омогућило да се прилагоде животу на великим надморским висинама. Такође, постоји мутација која изазива два реда трепавица, које је имала, на пример, Елизабет Тејлор. Али то не мора увек да буде козметички очаравајуће, него и да изазове нелагодности или здравствене проблеме.
* Колико, ипак, одабир животних навика и стила има шансе да надјача наслеђе и спречи развој евентуалних болести?
– Добре животне навике, наравно, повољно утичу на наше здравље. Болести су различите, као и наша генетичка предиспозиција за њихов развој. Јасно је да једном човеку исхрана богата шећерима може да науди више него неком другом, па ће због тога први развити неку болест, а други неће или ће му се то догодити много касније. Али, чињеница је да ће обојица имати дужи и квалитетнији живот уколико ограниче количину шецера. Дакле, навике и животни стил свакако значајно доприносе ризику за настанак болести. Ми бирамо да ли ћемо, на пример, децу да возимо колима у школу или ће она да пешаче, што може да има вишеструке импликације на њихов психофизички развој. У време када смо преплављени великим бројем информација, треба бити опрезан у примени непроверених савета о животним навикама. Рекла бих да треба бити умерен, ни превише скептичан ни слепо препуштен. Некад је тешко донети одлуку која укључује параметре о којима не знамо довољно, али зато можемо да потражимо савет стручног лица.
МОЖЕМО ДА УТИЧЕМО НА ВИСИНУ
САГОВОРНИЦА „Живота плус“ истиче да одређеном исхраном можемо да утичемо чак и на висину детета која је већински генетски детерминисана.
– Такође, не смемо да испустимо из вида ни чињеницу да деца уче имитацијом, по моделу. То значи да се сва наша понашања пресликавају на њих, што можемо да искористимо у добре сврхе, па да подстакнемо развој позитивних карактерних и психолошких особина – објашњава др Живковић.
Татјана Лош
Извор: Новости