Autor: Misha Mashina
Kada nemaš mozga, a i dalje misliš da misliš
Aktuelna premijerka Srbije, Ana Brnabić, nastavlja sprdnju na račun nastavnika u Srbistanu. Daleko od toga da u prosveti nema problema (prvi problem je sama vlada, pa potom ministarstvo… da ne nabrajam) – ali sada je i ona preuzela korbač i umislila da ima šta pametno da kaže na temu. Ne znam koji joj je naslov pismenog zadatka bio, ali sigurno nije sadržao pojam „kritičko mišljenje“.
Elem, kaže draga premijerka: „To je sektor gde prvo treba da se uvede ocenjivanje kvaliteta i učinka“. Neko bi rekao da provera kvaliteta kreće od učinka i diploma članova vlade, ali ja nisam takav. Za to će im neko drugi jednog dana suditi. Ono što mene ovde zanima jeste domet mišljenja drage Ane.
Kako meriti učinak rada nastavnika?
Pera obućar pravi, gle čuda, obuću. Neka Ana mu jednog dana kaže da želi unikatne cipele, eksluzivnije od onih koje je nosila bivša predsednica: sa tačno 4510 šljokica, par sitnih vezova crvenim koncem i štikle visine Vulinovog samopouzdanja. Pera napravi najbolje što može i ta neka Ana mu kaže: „Ne, nije dovoljno dobro, platiću ti po učiniku… što je svega 350 evra. Da je bolje, platila bih ti čak hiljadu!“ Šta će jadni Pera – kaže „važi“ i pokunjeno nastavi sa stručnim usavršavanjem.
Za to vreme, mali Đokica ide u školu i nešto je slab sa pravopisom. Sada će neka druga Ana da stavi prst na čelo i da se pita ko je i koliko od nastavnika odgovoran za takvo stanje veština malog Đokice. Da li je odgovoran nastavnik srpskog jezika i književnosti? No, ne piše li mali Đokica i na drugim predmetima; nije li izražavanje nešto što utiče i na ocene u, na primer, istoriji ili geografiji? Da li i ti pomenuti nastavnici mogu da utiču na izražavanje malog Đokice? Da li će, stoga, odgovornost da dele jednako nastavnici književnosti, geografije i istorije? No, šta je sa eksternom evaluacijom („spoljašnjim vrednovanjem“ škola, za one koji nisu na nivou novogovornih zavrzlama u prosveti), raznim prosvetnim inspektorima, pedagozima, psiholozima, pa i direktorima – nisu li svi oni odgovorni za nadzor nad radom nastavnika, upućujući mu praktične i smislene sugestije i tako utičući na „učinak“?
Zašto i tu stati – nije li mali Đokica došao iz neke porodice (i, gle čuda, od kada je krenuo u školu – zamislite – još uvek ima roditelje)? Hoće li ta neka nova Ana da angažuje službu za socijalni rad, „eksterne“ pedagoge i psihologe, da bi proverila koliko se roditelji mešaju u razvoj veština malog Đokice? Šta je sa babama i dedama – da li samo kupuju malom Đokici telefone za rođendan, ili se ponekad usude da mu kupe (znam, strašno je i zamisliti!)… knjigu? I onaj komšija što pušta TV Pink „do daske“ kada vidi milo lice predsednika – ne ometa li i on razvoj dragog nam Đokice? Švalerka koja tatu odvlači od porodičnih obaveza? Stranka koja mami ne daje mira i odmora, već je angažuje da popisuje „sigurne“ glasače, umesto da proveri da li je dete uradilo domaći iz pravopisa?
Na kraju krajeva, nije li ova naša mila Ana završila neke škole ovde i postala neko i nešto? Hoće li sada, kao uspešna i uzorna osoba, lično da nagradi svoje učitelje, nastavnike, profesore?
Oh, možda je najbolje meriti „učinak“ po visini ocene koju mali Đokica ima? No, šta košta nastavnicu Mariju da deli petice šakom i kapom, a učitelja Mirka da se ne meša u svoj posao i pusti decu da sama sebi upisuju ocene? Na kraju krajeva, ko zna – možda od malog nasilnika nemuštog jezika jednog dana bude i neki ministar?
Nešto mi se čini da „plaćanje po učinku“ u prosveti nije ideja – već, što bi naši zapadni prijatelji rekli: brain-fart. A da smrdi – smrdi!
Autor: Misha Mashina