Одгајање детета у данашње време заиста је права вештина, а општег „упутства“ нема, јер свако дете је индивидуа за себе. Дете данас у све ранијим узрастима улази у свет разноврсних понуда за додатне активности у оквиру којих се нуди стимулација интелектуалног, језичког, физичког, моторичког развоја, развоја уметничких вештина. Сви јако добро знамо да се већ од 4. године, негде и раније, у вртићима дете може укључити у активности као што су плес, балет, учење страног језика, глума, певање, цртање, школице спорта, итд. Како дете расте, понуда је све разноврснија и шира. Најчешће се са додатним активностима креће од 1. разреда.
У потреби да се осмисли дечје слободно време, да се не изгубе драгоцене године за рани развој детета, да се не пропусти шанса да се код детета развије неки посебан таленат, родитељи често укључују дете у неке од понуђених активности, често и у више њих.
Ово заиста и јесте период када се дете развија и опробава у различитим пољима и није редак случај да се дете заинтересује за једну или више области и тражи од родитеља да га упише на спорт, плес, глуму итд. Одлуке о учењу језика или радионицама подстицања општег интелектуалног развоја обично доносе родитељи. Дефинитивно је добро и здраво за децу да се у млађим узрастима, а и касније баве неким спортом, не нужно професионално, више рекреативно, као и да развијају своје језичке вештине и своје „мале сиве ћелије“. Добро је и да део свог слободног времена проведу у таквим, стимулативним и организованим активностима. Али шта се дешава када ствари измакну контроли?
Изузетно је важно водити рачуна о балансу између обавеза и квалитетно проведеног слободног времена у социјалним релацијама са члановима породице и пријатељима, као и у спонтаној игри. Дете је дете и има изразиту потребу за кретањем и игром.
Ионако презапослени родитељи почињу да већину свог и дечијег слободног времена проводе у трчању са једне активности на другу. Цела радна недеља, а често и викенд се претворе у јурњаву да се све стигне, што често повећава ниво стреса, умора, фрустрације, притиска и породица функционише у једној хиперстимулисаној динамици где се често занемарују реалне потребе свих чланова породице. Родитељи се истроше од толиког трчања, немају времена да се посвете својим потребама, нити да предахну, цела организација је веома „натегнута“, а са друге стране постоји велика опасност од развијања синдрома „сагоревања“ код деце.
Оно што је сваком детету потребно, сем тога да се улаже у његов развој и његову будућност, јесте и време проведено у неорганизованим активностима са члановима своје породице или време проведено у доколици. Изузетно је важно водити рачуна о балансу између обавеза и квалитетно проведеног слободног времена у социјалним релацијама са члановима породице и пријатељима, као и у спонтаној игри. Дете је дете и има изразиту потребу за кретањем и игром. Игра развија креативност и машту, а доколица повећава фрустрациону толеранцију, што је такође веома важно за емотивни развој детета.
Често заборавимо да се код детета упоредо са интелектуалним развојем одвија и социо-емотивни развој и да и ту треба правити равнотежу. Време за мир и опуштање такође треба да постоји и сваки члан породице би требало да има свој лични простор и своје начине за то. То нам даје енергију да истрајемо и издржимо све напоре са којима се суочавамо у нашем свакодневном функционисању и смањује број прилика за развој конфликтних ситуација.
Свака породица која има двоје или више деце има у свом искуству јасну слику о томе колико је свако дете различито, иако потиче од истих родитеља. То се односи и на близанце.
Што се тиче препоруке на који начин бирати активности за дете и колико активности је заиста функционално за стимулацију дечијег развоја, ту се опет враћамо на индивидуалност сваког детета. Свака породица која има двоје или више деце има у свом искуству јасну слику о томе колико је свако дете различито, иако потиче од истих родитеља. То се односи и на близанце. Најважније је, али и најтеже, препознати личне афинитете сваког детета и на основу тога правити избор додатних активности. Пожељно је да избор активности буде у договору целе породице, а на основу процене користи за дете и његов развој, као и времена које дете проводи у изабраним активностима. Наравно, у обзир треба узети и жеље и мотив детета, као и процену родитеља о потреби за жељеном активношћу.
Оно на шта још треба обратити пажњу јесте да покушамо да избегнемо неке замке у које родитељи често упадну, наравно, из најбоље намере.
Једна од њих може бити: сви његови другари иду на ту активност, нећу да се издваја из друштва. Дете ће се дружити са другарима приликом договорених посета, а додатне активности ван школе било би пожељно да развијају оно за шта дете поседује посебан дар.
Следећи пример: сви чланови моје породице су свирали клавир и моје дете ће ићи у музичку школу. То што је традиција ваше породице таква не значи да и дете поседује дар за музику. Уколико је дете брзо, спретно и окретно, боље је да га упишете на плес или спорт, уместо да проведе сате седећи и вежбајући да свира клавир. Али, уколико је дете талентовано за музику као и чланови његове породице, упишите га на клавир.
Још један пример: моје дете је пуно енергије, боље је да га упишем на што више активности, да ту енергију потроши. Размислите, шта ваше дете интересује, шта ради са заносом и у шта се удубљује. На чему може радити сатима. Боље је да изаберете мањи број активности са већом учесталошћу. Ако је то спорт, нека буде више пута недељно, ако је то сликање, уместо 2 пута, нека иде 4 пута недељно, а вишак енергије може да потроши у игри на отвореном, у неком парку, шуми, било где у природи, где може физички доста да се креће.
Посебна пажња за овај пример: уписаћу га тамо јер је то нешто ново и врло је популарно. Свакако да треба узети у обзир и оно што се ново појави и што доноси неке нове могућности, али не треба разлог вашег избора да буде то што је ново и популарно, већ ако у томе видите неки бенефит за своје дете и његов развој и личну афирмацију ( можда увежбавање неке вештине или развој целокупне крупне моторике и сл.)
Препорука је да добро проучите шта год се нуди пре него што донесете одлуку
Приликом доношења одлуке треба узети у обзир ка чему дете тежи, за шта показује посебно интересовање и таленат: да ли су то речи, да ли су логички задаци, можда спорт, музика, природа, односи међу људима, проучавање себе, визуелне уметности. Ако дете има афинитет за одређене области, буде ангажовано у оквиру тих области, осећа се задовољно и испуњено док се бави тим активностима и постиже успех у томе, на добром сте путу да слободне активности детета које одаберете буду добра смерница за његов даљи развој и важна опредељења у каснијем животу, као што су избор школе, професије, хобија. Нека се дете, када је млађе, опроба у неколико таквих активности, уз вашу подршку и усмеравање, па нека у неком тренутку изабере укупно 2, највише 3 различите активности којима ће се посвећено бавити. Тако ће научити да прави изборе у животу, а остатак слободног времена проведите у заједничкој шетњи, на излету, у читању књига, вожњи бицикла или ролера, па нека остане времена и да се понекад мало досађује јер нема шта да ради.
Приликом „досађивања“ дете има изазов да само смисли неку забаву за себе, а тада се рађају и неке веома корисне, креативне и лепе идеје.
Аутор: Данијела Андрејић Мићовић, школски психолог