Odgajanje deteta u današnje vreme zaista je prava veština, a opšteg „uputstva“ nema, jer svako dete je individua za sebe. Dete danas u sve ranijim uzrastima ulazi u svet raznovrsnih ponuda za dodatne aktivnosti u okviru kojih se nudi stimulacija intelektualnog, jezičkog, fizičkog, motoričkog razvoja, razvoja umetničkih veština. Svi jako dobro znamo da se već od 4. godine, negde i ranije, u vrtićima dete može uključiti u aktivnosti kao što su ples, balet, učenje stranog jezika, gluma, pevanje, crtanje, školice sporta, itd. Kako dete raste, ponuda je sve raznovrsnija i šira. Najčešće se sa dodatnim aktivnostima kreće od 1. razreda.
U potrebi da se osmisli dečje slobodno vreme, da se ne izgube dragocene godine za rani razvoj deteta, da se ne propusti šansa da se kod deteta razvije neki poseban talenat, roditelji često uključuju dete u neke od ponuđenih aktivnosti, često i u više njih.
Ovo zaista i jeste period kada se dete razvija i oprobava u različitim poljima i nije redak slučaj da se dete zainteresuje za jednu ili više oblasti i traži od roditelja da ga upiše na sport, ples, glumu itd. Odluke o učenju jezika ili radionicama podsticanja opšteg intelektualnog razvoja obično donose roditelji. Definitivno je dobro i zdravo za decu da se u mlađim uzrastima, a i kasnije bave nekim sportom, ne nužno profesionalno, više rekreativno, kao i da razvijaju svoje jezičke veštine i svoje „male sive ćelije“. Dobro je i da deo svog slobodnog vremena provedu u takvim, stimulativnim i organizovanim aktivnostima. Ali šta se dešava kada stvari izmaknu kontroli?
Izuzetno je važno voditi računa o balansu između obaveza i kvalitetno provedenog slobodnog vremena u socijalnim relacijama sa članovima porodice i prijateljima, kao i u spontanoj igri. Dete je dete i ima izrazitu potrebu za kretanjem i igrom.
Ionako prezaposleni roditelji počinju da većinu svog i dečijeg slobodnog vremena provode u trčanju sa jedne aktivnosti na drugu. Cela radna nedelja, a često i vikend se pretvore u jurnjavu da se sve stigne, što često povećava nivo stresa, umora, frustracije, pritiska i porodica funkcioniše u jednoj hiperstimulisanoj dinamici gde se često zanemaruju realne potrebe svih članova porodice. Roditelji se istroše od tolikog trčanja, nemaju vremena da se posvete svojim potrebama, niti da predahnu, cela organizacija je veoma „nategnuta“, a sa druge strane postoji velika opasnost od razvijanja sindroma „sagorevanja“ kod dece.
Ono što je svakom detetu potrebno, sem toga da se ulaže u njegov razvoj i njegovu budućnost, jeste i vreme provedeno u neorganizovanim aktivnostima sa članovima svoje porodice ili vreme provedeno u dokolici. Izuzetno je važno voditi računa o balansu između obaveza i kvalitetno provedenog slobodnog vremena u socijalnim relacijama sa članovima porodice i prijateljima, kao i u spontanoj igri. Dete je dete i ima izrazitu potrebu za kretanjem i igrom. Igra razvija kreativnost i maštu, a dokolica povećava frustracionu toleranciju, što je takođe veoma važno za emotivni razvoj deteta.
Često zaboravimo da se kod deteta uporedo sa intelektualnim razvojem odvija i socio-emotivni razvoj i da i tu treba praviti ravnotežu. Vreme za mir i opuštanje takođe treba da postoji i svaki član porodice bi trebalo da ima svoj lični prostor i svoje načine za to. To nam daje energiju da istrajemo i izdržimo sve napore sa kojima se suočavamo u našem svakodnevnom funkcionisanju i smanjuje broj prilika za razvoj konfliktnih situacija.
Svaka porodica koja ima dvoje ili više dece ima u svom iskustvu jasnu sliku o tome koliko je svako dete različito, iako potiče od istih roditelja. To se odnosi i na blizance.
Što se tiče preporuke na koji način birati aktivnosti za dete i koliko aktivnosti je zaista funkcionalno za stimulaciju dečijeg razvoja, tu se opet vraćamo na individualnost svakog deteta. Svaka porodica koja ima dvoje ili više dece ima u svom iskustvu jasnu sliku o tome koliko je svako dete različito, iako potiče od istih roditelja. To se odnosi i na blizance. Najvažnije je, ali i najteže, prepoznati lične afinitete svakog deteta i na osnovu toga praviti izbor dodatnih aktivnosti. Poželjno je da izbor aktivnosti bude u dogovoru cele porodice, a na osnovu procene koristi za dete i njegov razvoj, kao i vremena koje dete provodi u izabranim aktivnostima. Naravno, u obzir treba uzeti i želje i motiv deteta, kao i procenu roditelja o potrebi za željenom aktivnošću.
Ono na šta još treba obratiti pažnju jeste da pokušamo da izbegnemo neke zamke u koje roditelji često upadnu, naravno, iz najbolje namere.
Jedna od njih može biti: svi njegovi drugari idu na tu aktivnost, neću da se izdvaja iz društva. Dete će se družiti sa drugarima prilikom dogovorenih poseta, a dodatne aktivnosti van škole bilo bi poželjno da razvijaju ono za šta dete poseduje poseban dar.
Sledeći primer: svi članovi moje porodice su svirali klavir i moje dete će ići u muzičku školu. To što je tradicija vaše porodice takva ne znači da i dete poseduje dar za muziku. Ukoliko je dete brzo, spretno i okretno, bolje je da ga upišete na ples ili sport, umesto da provede sate sedeći i vežbajući da svira klavir. Ali, ukoliko je dete talentovano za muziku kao i članovi njegove porodice, upišite ga na klavir.
Još jedan primer: moje dete je puno energije, bolje je da ga upišem na što više aktivnosti, da tu energiju potroši. Razmislite, šta vaše dete interesuje, šta radi sa zanosom i u šta se udubljuje. Na čemu može raditi satima. Bolje je da izaberete manji broj aktivnosti sa većom učestalošću. Ako je to sport, neka bude više puta nedeljno, ako je to slikanje, umesto 2 puta, neka ide 4 puta nedeljno, a višak energije može da potroši u igri na otvorenom, u nekom parku, šumi, bilo gde u prirodi, gde može fizički dosta da se kreće.
Posebna pažnja za ovaj primer: upisaću ga tamo jer je to nešto novo i vrlo je popularno. Svakako da treba uzeti u obzir i ono što se novo pojavi i što donosi neke nove mogućnosti, ali ne treba razlog vašeg izbora da bude to što je novo i popularno, već ako u tome vidite neki benefit za svoje dete i njegov razvoj i ličnu afirmaciju ( možda uvežbavanje neke veštine ili razvoj celokupne krupne motorike i sl.)
Preporuka je da dobro proučite šta god se nudi pre nego što donesete odluku
Prilikom donošenja odluke treba uzeti u obzir ka čemu dete teži, za šta pokazuje posebno interesovanje i talenat: da li su to reči, da li su logički zadaci, možda sport, muzika, priroda, odnosi među ljudima, proučavanje sebe, vizuelne umetnosti. Ako dete ima afinitet za određene oblasti, bude angažovano u okviru tih oblasti, oseća se zadovoljno i ispunjeno dok se bavi tim aktivnostima i postiže uspeh u tome, na dobrom ste putu da slobodne aktivnosti deteta koje odaberete budu dobra smernica za njegov dalji razvoj i važna opredeljenja u kasnijem životu, kao što su izbor škole, profesije, hobija. Neka se dete, kada je mlađe, oproba u nekoliko takvih aktivnosti, uz vašu podršku i usmeravanje, pa neka u nekom trenutku izabere ukupno 2, najviše 3 različite aktivnosti kojima će se posvećeno baviti. Tako će naučiti da pravi izbore u životu, a ostatak slobodnog vremena provedite u zajedničkoj šetnji, na izletu, u čitanju knjiga, vožnji bicikla ili rolera, pa neka ostane vremena i da se ponekad malo dosađuje jer nema šta da radi.
Prilikom „dosađivanja“ dete ima izazov da samo smisli neku zabavu za sebe, a tada se rađaju i neke veoma korisne, kreativne i lepe ideje.
Autor: Danijela Andrejić Mićović, školski psiholog