Данас се много говори о нарцизму и то у негативном смислу: о деци и младима жељним славе, лајкова, милиона пратилаца и долара на рачуну пре двадесетог рођендана, а без много рада и напора. Како смо дошли до ове ситуације?
Друштвене мреже су и те како допринеле развоју нездравих нарцистичких тензија. Има, међутим, и нешто дубље што тера људе да траже задовољавање својих природних потреба за љубављу, поштовањем, славом. Да бисмо ово разумели морамо разумети и шта је то здрави нарцизам, а он и те како постоји. Не само што постоји, него је апсолутно критичан за правилан психо-емотиван развој детета. Желим да нагласим да је постављање граница исто тако важан параметар, али то није тема овог текста. Овде желим да говорим о сасвим нормалним и здравим емотивним потребема деце које родитељи (пре)често не разумеју, погрешно разумеју или игноришу.
Здрав нарцизам подразумева потребу и право да:
– будете вољени, задовољни, посебни, јединствени
– да будете најбољи у нечему
– да победите
– да се ваше потребе и постигнућа препознају и славе
– да будете цењени и поштовани када тражите то
– да будете центар пажње (да, и ово је сасвим здраво)
Ево неколико примера горе наведеног:
Дарко има 4 године. У последње време се стално качи мами за сукњу, омета је и док доји новорођену бебу, плаче када није поред њега, готово је несносан некад. У једном тренутку мајка размисли мало и каже себи „можда је љубоморан (апсолутно нормална појава у овој ситуацији), стално сам са бебом од када се родила и једва му посветим пажњу, па овако покушава то да ми каже”. Једном приликом седне поред њега и погледа га у очи. Да ли би можда волео да будем више са тобом‚ пита га. Дарко климне главом. Извини му се што га је мало запоставила и каже „желим да знаш да те и даље волим“. Пита га шта би волео да ради са њом. Он јој каже и она обећа да ће овај викенд једно цело послеподне бити с њим.
Тина, која има 8 година се пожали тати да он више воли њеног брата (3 год.) јер се стално игра са њим. Њен тата јој на то одговри “шта кмечиш, велика си, можеш и сама да се играш, ниси беба”.
Мила има 12 година и каже тати после тренинга: “Тата, јеси ли видео како сам коначно научила да пливам делфин и отпливала 50 метара?“ (сви други у групи већ знају). Отац је загрли, потапше по раменима и каже: “Не само једном, видео сам, пливала си два пута по 50 метара“. Каже јој да зна да је вредно тренирала и да је ово резултат тог напорног рада. Каже јој да је поносан на њу. Касније, она га чује како је хвали мами чим су дошли кући.
Дамиан има 16 година. Данас су га нека деца вређала у школи. Вратио се кући, повређен и утучен, али не каже ништа својој мајци. Од кад је био мало дете кад год би јој говорио нешто што му је било битно, она би се му само рекла да је пусти на миру, да је уморна, и да не плаче као мала беба због баналних ствари, или би га кривила: „А шта ти ти њима радио?“
У горе неведеним случајевима и Дарко, и Тина, и Мила и Дамиан су деца са објективним и валидним емотивним потребама. Сви су само желели да буду поштовани, вољени, и да им се постигнућа препознају. Дарко није имао вербалне способности и изразио се на начин на који раде деца његовог узраста. И Дамиан је желео исто, али је ту жељу потиснуо дубоко у себи (она овим НИЈЕ нестала, само се гомила све више и више!!!).
Ипак, разлика је у реакцији родитеља. Дарко и Мила имају родитеље који су прихватили и препознали здраве емотивне потребе своје деце. Шта више, Даркова мама је препознала невербалну комуникацију свог малог детета. Родитељи попут Даркових и Милиних знају да прихвате одговорност и покушају да буду бољи.
На жалост, Тина има родитеља који не само да не препознаје њене емотивне потребе, него је и исмева због њих. Дамианов родитељ је најпроблематичнији јер већ дуго занемарује своје дете. Због овога, код Тине и Дамиана почиње да се рађа нездрави нарцизам.
Дарко и Мила имају све предиспозиције, ако родитељи овако наставе, да одрасту у емотивно и психолошки зреле и здраве одрасле људе. Они ће бити способни у одраслом добу да препознају и вербално изразе своје емотивне потребе, преузму одговорност, буду свесни како њихово понашање утиче на друге.
Дамиан, на жалост, није ове среће. Он је научио да је набоље да буде невидљив, да се затвори у себе и занемари своје емотивне потребе јер су мајчине битније. Од раног детињства поистовећује их са срамотом. Када одрасте и буде их имао, неће знати да их вербализује, нити рукује њима. Уместо тога, имаће испаде беса. Тражиће у емотивним и социјалним односима да задовољи потребе које му нису биле задовољену у детињству. Он је најподложнији томе да постане агресиван (не само физички) и нарцисоидни мушкарац који злоставља партнерке (а и сопствену децу), дружи се са проблематичним људима и има проблема са законом.
Тина га прати у стопу, и ако родитељи овако наставе, највероватније ће у тинејџерским годинама бити као Дамиан‚ затворена девојка која занемарује своје емотивне потребе. Када одрасте шансе су велике да ће се везивати за проблематичне мушкарце и радиће све да их задовољи да би добила њихову љубав јер је није добила у детињству. Има велике шансе да заврши у токсичној вези или браку и да трпи злостављање, да развије нездраве навике попут поремећаја исхране, али и да постане нарцисоидна мајка.
Деца која престану да се ослањају на сопствене родитеље да им дају оно што им је потребно, повуку се у себе, почну да манипулишу не би ли задобили љубав и поштовање које желе.
Манипулација је дефанзивни механизам унутрашње борбе у уваквој ситуацији. Таква деца постану проблематича у школама, јер било какво понашање па и оно лоше, осигурава им пажњу. Увлаче се у проблематичне групе само да би припадали негде. Како време одмиче и постају старији, постају све подмуклији. Као одрасли, ово су особе које себи дају за право да се понашају противзаконито, прете и злостављају друге и не осећају нимало кајања због тога.
Нажалост, ми данас у Србији сведочимо дешавањима који су слика и прилика одраслих Дамиана и Тина. Ми, у ствари, живимо окружени малим Тинама и Дамианима у телима одраслих људи. Ово су одрасле особе које говоре “Ја имам право ….” или „Знаш ли ти ко сам ја?“ које себи дају за право да се понашају изнад и изван закона и својих овлашћења, траже славу и поштовање радећи злодела, манипулишу и злостављају не обазирући се на последице. А овакви нездрави облици понашања вуку корене из незадовољених емотивних потреба из раног детињства.
Ако желимо да живимо у психолошки здравом окружењу, морамо знати препознати здраве емотивне потребе детета и радити на томе да их задовољимо док деца расту. У супротном, они ће то пропуштено тражтити да задовоље у одраслом добу на веома нездраве начине.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и проф. енглеској језика