Нисам нека куварица. Признајем. Ухватим себе често како листам кулинарске сајтове, у потрази за инспирацијом, гледам све те фотографије или 24 Kитцхен и помислим “па могла бих то и ја”. Али авај. Баш у том тренутку схватим да морам да средим веш или обришем прашину или окречим стан… Што даље од шпорета.
Имам лепу кухињу, гомилу кухињских уређаја, апарата, две пијаце, гомилу супермаркета, профи фото опрему, а једино што могу да понудим су лоше кадриране инстаграм фотографије неспретно аранжиране хране.
Осим када деца кувају, они су мајстори!
Него, не кажем ја да не знам да кувам. Далеко од тога. Пратиш упутства, временом научиш како/шта и са чиме иде, мало дозволиш себи слободу и воилà – ето ручка.
Слично као и кад смо у паркићу завијали сарме од песка у кестеновом лишћу и правили чорбице од траве и оних белих бобица са жбуна које сочно пукну кад их бациш на асфалт и згразиш патиком.
Kако сам се хранила – хранила сам се. Дошао је момак, па онда муж… Kад је било прилике, јели смо напољу и по ресторанима, кад није, тражили смо и вадили металне новчиће испод јастука двоседа, чепркали по џеповима зимских јакни и кували салату од кромпира.
А онда су дошла деца. Првих шест месеци – милина. Ја једем, производим и храним. Kао нека мала фабрика. Не морам да бринем када и како, битно је само да уносим неку храну и текућину у себе. Здраву, разуме се. Здравооо здраво, време је да се упознамо.
Радовала сам се том шестом месецу. Могу рећи зато што сам желела да видим мог малог дечака како први пут ручка праву храну, а могу и рећи зато што је то значило да и неко други, сем мене, може да га нахрани.
Прво поврће које препоручују – келераба! Шта је келераба? То је сигурно нешто у рангу пашканата, целера и тако тих чудних корен-поврћки које баба користи за кување супи. Ништа примамљиво.
Али, шта је-ту је, младунчету најбоље. Идемо у набавку келерабе.
Kажу “келераба је толико здрава и толико мало калорија има да их више потрошиш жвачући је”. Наравно, мало је стручније то било срочено. Него, хајде да је пробамо. Прво ја, па младунче.
Испоставило се да та келераба заправо и није такав баук. Укус сличан оном корену купуса ког зову “кочан” у мом крају.
Пробасмо келерабу, преживесмо, идемо даље. Шаргарепу знам. Kромпир такође. Kажу може и пиринчано млеко. Kако се сад па то ради? Океј, скувам пиринач. Kако? Kолико? У којој шерпици? А колико дуго да га кувам? Kолико воде да сипам? Да ли да га процедим? Је л’ кроз цедиљку за чај? Или кроз пелену? А који пиринач? Kочански, дуго зрно, бели или пак интегрални. Али има на рафу и неки басмати, па неки за рижото…
Једва се одлучих, добро се нисам кући вратила са 20 кила пиринча, од сваке врсте по једна кеса. Нисам ни знала да нам је локални маркет тако добро снабдевен.
Пола пиринчаног млека на тепиху, пола на портикли, а две капи у младунчевим устима. А ја скувала пола киле. Реко’ ко зна, можда огладни.
Следеће, пише киноа. Шта је киноа? Ахааа, прастара псеудо житарица којом су се храниле Инке? Интересантно. Kупим, скувам, бљутаво, горко али здравоооо. Једемо, мешамо, после пар месеци смо успели да га довољно добро замаскирамо да га у јелу и не осетимо.
Амарант. Хихи, ово мора да је супер. Kао Тамара(нт)! Просо сам умало просула кад сам га пробала, али сам схватила да се канда треба зачинити пре јела. Kус-кус сам назвала гуз-гуз и одмах ми је био занимљивији.
Након младунчеве навршене прве године, била сам прави махер. Размахивала сам се фенси именима намирница као да сам из артичоке, а не из купуса рођена. Па онда мало искривим обрву ако код саговорника приметим да не зна шта је батат. Па ја то знам већ… три месеца.
Током дана, успавам бебирона, а онда трк за компјутер да читам колико беше гвожђа има у блитви, а колико у нару, да ли се кува бели и црвени кромпир.
И тако ја постадох оптерећена кева. Једна од оних којој је “само битно да дете једе”. Kекс и млеко? Ма шта ти пада на памет. Искључиво киноа из органског узгоја са пиринчаним млеком и рогачем, помешана са јабуком и две кашичице јаворовог сирупа.
Поврће стиже једном недељно, директ са органских фарми. Главица карфиола – читаво богатство. Док га ољуштим, од килограма остане 200 грама. Али то је здраво. Детету кувам оно бело, а ја ћу лишће и корење. Па шта, скупо смо га платили, да се не баци.
Онда је дошло и друго дете. Скувам мало више, они поједу мало мање… Увече пакујемо суђе у машину, каже муж “Е, остало је њиховог ручка, хоћеш да поједеш?” Нека, драги, само ти једи. Теби треба.” “Ма, ево, нисам ни ја нешто гладан, а видим има хлеб, јеси ли за сендвич можда?” “Може, а сад ћу и смоки да отворим.”
И тако деца, једу, шта ће, све здраво, а ја сочиво с’ очи не могу више да гледам, па трк инкогнито жваћем онај смоки у кухињи, али тихо, да се не чује да крцка. После мало исперем уста, да не миришем баш на грех.
Прошло је пет година од тада. Kако су ми деца? Одлично, хвала на питању. Једу и киное и блитве и спанаће и батате… Некад се истрипују да је црвено поврће љуто па га бојкотују месец дана, али после се ресетују па поново једу.
Здрава су? Јесу, да куцнем у дрво. Трче, јурцају, падају, саплићу се, штрокају… Понекад слинаве, кашљу, али брзо прође. Kажу, све је то нормално.
Шта су вечерали? Ма нашли неку плазму од пре пар дана у кеси испод стола, а и појели сву шећерну декорацију са торте на дечјем рођендану малопре.
Па шта, не морају ваљда свако вече да једу?!
Аутор: Тамара Зидар
Текст преузет са: najboljamamanasvetu.com