Ученике одељења VIII/3 у Основној школи „Јован Јовановић Змај” у Панчеву на последњем часу српског језика и књижевности код наставнице Данијеле Ђорђевић дочекало је лепо изненађење, преноси панчевачки портал zdravopancevo.rs.
Наставница је ђацима, пре него што су у понедељак, 5. јуна, ушли у учионицу саопштила да их на столу чекају кутијице и да свако изабере по једну за себе.
Наставници Данијели ово је једино одељење осмака коме предаје, а растанак са ових 25 паметних и вредних „Змајеваца” уопште јој није лако пао. На претпоследњем часу чак није могла да сакрије сузе док се трудила да својим ученицима пренесе бар још неку важну поруку, да посеје још коју семенку животне мудрости у нади да ће се она у наредним месецима и годинама запримити у срцима ове стасавајуће генерације.
Деца су била пријатно изненађена овим лепим гестом и са великом радозналошћу изабрала су по једну од разнобојних кутијица које су их чекале на столу.
Испод поклопаца са машницама налазиле су се по две бомбоне, вероватно да би им надолазећи дани били бар мало слађи, јер као што Његош каже: „Чашу меда јошт’ нико не попи, што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију.”
Испод бомбона, у кутијици се налазило парче папира на коме су били стихови Мике Антића.
Текст преносимо у целости:
„А зашто нам је потребно да знамо светле речи? Да их у себи носимо, простодушне и смирене, као честиту опрему против лукавства и заблуде.
А колико је потребно таквих истинских речи да се испуни живот?
Десет. Можда чак дванаест. Ко схвати тих дванаест речи, успеће да одабере ону најсветлију и одбаци све остале. Јер у последњој речи садржи се сав говор.
А зашто нам је потребно да знамо најчистију реч?
Да је у себи љуштимо као свој начин ћутања. То је једини кључ којим се може отворити и најтврђа ствар на свету.”
„Ходајући на рукама”
Мирослав Антић
Наставница је децу на крају само питала шта мисле – која је то најчистија и најсветлија реч.
Шта бисте ви одговорили?