Učenike odeljenja VIII/3 u Osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj” u Pančevu na poslednjem času srpskog jezika i književnosti kod nastavnice Danijele Đorđević dočekalo je lepo iznenađenje, prenosi pančevački portal zdravopancevo.rs.
Nastavnica je đacima, pre nego što su u ponedeljak, 5. juna, ušli u učionicu saopštila da ih na stolu čekaju kutijice i da svako izabere po jednu za sebe.
Nastavnici Danijeli ovo je jedino odeljenje osmaka kome predaje, a rastanak sa ovih 25 pametnih i vrednih „Zmajevaca” uopšte joj nije lako pao. Na pretposlednjem času čak nije mogla da sakrije suze dok se trudila da svojim učenicima prenese bar još neku važnu poruku, da poseje još koju semenku životne mudrosti u nadi da će se ona u narednim mesecima i godinama zaprimiti u srcima ove stasavajuće generacije.
Deca su bila prijatno iznenađena ovim lepim gestom i sa velikom radoznalošću izabrala su po jednu od raznobojnih kutijica koje su ih čekale na stolu.
Ispod poklopaca sa mašnicama nalazile su se po dve bombone, verovatno da bi im nadolazeći dani bili bar malo slađi, jer kao što Njegoš kaže: „Čašu meda jošt’ niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju.”
Ispod bombona, u kutijici se nalazilo parče papira na kome su bili stihovi Mike Antića.
Tekst prenosimo u celosti:
„A zašto nam je potrebno da znamo svetle reči? Da ih u sebi nosimo, prostodušne i smirene, kao čestitu opremu protiv lukavstva i zablude.
A koliko je potrebno takvih istinskih reči da se ispuni život?
Deset. Možda čak dvanaest. Ko shvati tih dvanaest reči, uspeće da odabere onu najsvetliju i odbaci sve ostale. Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor.
A zašto nam je potrebno da znamo najčistiju reč?
Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja. To je jedini ključ kojim se može otvoriti i najtvrđa stvar na svetu.”
„Hodajući na rukama”
Miroslav Antić
Nastavnica je decu na kraju samo pitala šta misle – koja je to najčistija i najsvetlija reč.
Šta biste vi odgovorili?