Име ми је Мирна и мени су немачке маме помогле да боље васпитам своју децу. Од 2004. живим у Немачкој, што је једна од ретких ствари коју ни у сну нисам сањала ни планирала. Да љубав не познаје границе у мом се случају показало тачним. За мене је 2004. била година највећих животних преокрета – напустила сам родитељски дом, земљу, занимање из снова, удала се и у 8. месецу исте године сазнала да ћу први пута постати мама!
У априлу следеће године рођено је моје малено чудо, моје небо и земља, сунце и месец, моје све. Само годину касније, опет у априлу, обрадовао нас је још један малени смотуљак. Ту почиње моја прича о васпитању и бригама које су често биле све, само не слатке! Али, захваљујући одважности и смелости немачких мама да ми укажу да може и другачије, схватила сам у међувремену да мама може безусловно волети и дете, али и себе у исто време.
Драге маме, покушајте се присетити шта сте све причале пре него сте остале трудне – ваша деца ће бити оваква или онаква, никада нећете подићи глас, ово ћете дозволити, оно никако, казне ваша деца неће упознати… Кратко пре одласка радила сам као учитељица разредне наставе. У разреду је била увек тишина, није било тешко заинтересовати и смирити тридесетак дечице. Па зашто не бих онда могла своје једно или двоје, често сам гласно размишљала!
Један од првих корака сваке младе маме овде је пријава детета у вртић. Пријављују још бебе не би ли себи осигурали место на време. Ту је већ почела моја мука. Одлазак у вртић? Одвајање? Живела сам у Хрватској, нисам никада ишла у вртић и преживела сам. Тим сам се мислима бавила првих дана.
А онда су у мој живот полако почеле улазити маме које сам упознавала на дечјим игралиштима. Маме Немице. И један од првих разговора био је управо пријава детета у вртић. Док су њихови малишани трчкарали слободно око њих, маме би причале са мном, готово се не обазирући на њих. Та су деца већ дуго ишла у вртић, а понекад су остајала код куће, да уживају са мамама.
Пишем вам данас о својим највећим грешкама. Сад кад је све иза мене, видим да нисам баш најбоље поступила. Направила сам медвеђу услугу и себи и деци. Ево што сам из разговора и проматрања научила.
4 ЛЕКЦИЈЕ КОЈЕ СУ МИ ПОМОГЛЕ ДА ПОМОГНЕМ НАЈПРЕ СЕБИ
Лекција бр.1: Послати дете у вртић (касније на излете од пар дана) не значи да га мање волите и да сте лоша мама. Моја су деца остајала у вртићу од сат и по до два сата дневно (обично од пола 10 до пола 12). У то време је у истом вртићу радила њихова бака. Да пази на њих. Велика грешка! Бака је наметнула своја правила, никада се унучад није морала сама обући, пресвући, бака је склањала тањир ако унуче није последњи залогај хтело појести. Замерили смо се тетама до дана данашњег.
Шта сам ја тиме добила? Водила сам дете у вртић на два сата, да га други не би превише малтретирали тамо, а оно нити је стекло пријатеље нити се успело социјализовати за то време. Касније сам, зато, морала да исправљам велику грешку, да учим децу да се боре за себе и изборе међу вршњацима. Да су то све прошли тад, безболније би научили. Осим тога, ја сам за време док су они били у вртићу као луда трчала у продавницу, чистила стан, у исто време кувала ручак (јер на ручку нису остајали у вртићу) и морала јурити по њих. За себе нисам имала ни минут. Верујем да бих много лакше издржала њихове свађе, лоша расположења, инате поподне, да сам их остављала дуже у вртићу и крала по мало времена за себе, да сам пунила батерије и припремала се психички за нове изазове. Но, то сам себи, на жалост, ускратила.
Лекција бр. 2: Дете много тога може само. Да, са годину и по дете може само јести, склонити свој тањир након јела, изути ципеле; да, са три године већ могу сами обути ципеле и обући јакну, након јела отићи опрати руке, још у предшколском добу поспремити кревет кад се ујутро пробуде, кад крену у школу сами отићи у пекару, у оближњу продавницу. Све то вршњаци моје деце раде одавно. Моји, признајем, однедавно.
Имате ли тинејџера у кући? Да вас питам, јесте га питали да ли планира селидбу у свој стан? На Балкану је нормално да деца (барем) до удаје живе с родитељима. И не, није то јер немају где, или зато што су финансије “кратке”. То је зато што је тешко напустити зону комфора коју нуде мама и тата, а и у фамилији нема баш пуно примера да је неко то урадио. Немачке маме исто воле своју децу, растанак им сигурно не пада лако, али они ће своју младунчад пустити да се рано осамостали, да науче да организују живот, да планирају финансије, да кувају и чисте.
Знам да су барем две, три међу вама помислиле – па није ми тешко нахранити га, поспремити за њим, отићи по пециво уместо њега! Ех, и сама сам тако размишљала. Али шта ће дете добити тиме, осим додатног слободног времена (којега ионако има на претек) и комфора? Љубав му на тај начин не морате исказивати, за то има много других начина.
Послушајте савет оних које воле своју децу, али и себе – све што могу урадити сами, нека ураде; што раније, то за њих боље!
Лекција бр. 3: Маме не морају водити битке уместо деце. Сасвим је природно и нормално да вам је ваше малено сваке секунде у мислима, да га волите и желите заштитити од свега и свих. Но, верујте ми, оно ће се развити у самоуверено, способно, храбро дете и ако не буде свих 24 сата под вашом заштитом. Ако се у парку будете свађали уместо њега, ако га не будете водили међу децу да бисте избегли проблеме, учинићете му медвеђу услугу. Све оно што ће га чекати касније у животу, дете може већ у најранијем узрасту научити: како се посвађати и помирити, како пронаћи решење за неугодну ситуацију, изборити се за играчку (а касније радно место, положај у друштву), како прихватити критику или похвалу.
Лекција бр. 4: Свака мама мора пронаћи време за себе. Ово је можда и најважнија лекција коју је најтеже било прихватити. Данас време за себе и те како проналазим, но у почетку нисам. Сада знам зашто сам онда била толико напета, зашто сам често плакала. Осећала сам да нешто фали, а нисам могла одгонетнути шта. Била сам благословена с двоје предивне, здраве деце и најдивнијим мужем, а опет је нешто недостајало.
Време за себе не мора уопште да значи да ћу трошити много новца на којекакве третмане, плаћати масаже, одлазити на скупе излете. Пронађите оно у чему само ви уживате, пронађите место где ћете се томе у миру моћи посветити и напуните батерије.
Закључак
Васпитање има велику улогу у томе како ћемо размишљати. Ја сам васпитана на Балкану и сасвим ми је логично било да ћу, кад постанем мама, мислити само на децу, помагати им свугде и у свему, бдети над њима 24 сата на дан.
Но, овде сам упознала маме које су другачије одгајане, па у складу с тим и размишљају другачије од мене.
Нисам ни ја од почетка прихватала њихове савете (тврдоглава каква јесам), него сам радила по своме, али помало су ми стизали докази да су у много ствари немачке маме у праву.
Тек кад сам посложила у глави чињеницу да могу у исто време подједнако волети и дете и себе, почела сам мењати и приступ васпитању. Наравно да би било боље да је од почетка било тако, али одлучила сам – за прошлошћу нећу плакати, а будућност ћу покушати исписати на, за нас, најбољи начин.
Ауторка текста је Мирна Башић, мама двоје деце која је завршила Учитељске студије и одлучила рећи не “занимању из снова”.
Извор: Центар за маме