Све што вам се чинило као вешто контролисање својих живаца и себе у неким напетим ситуацијама, пашће у воду оног тренутка када постанете родитељ. Ако сте пре док сте били сами мислили за себе да сте особа која уме да контролише ситуацију или коју не може нико да истера из такта, знајте да постоји једно мало биће које ће то веома лако ставити на проверу и искушавати вас до крајњих граница и то са свега непуних годину дана живота, ваша беба.
Деца тј. бебе показују склоност већ са својих годину дана, а то је углавном период интензивног откривања света око себе, да упадају у невоље разне врсте и да раде ствари које почињу да вас просто нервирају. Тада ће се код вас по први пут појавити потреба да неко понашање санкционишете или да спречите вашу бебу у покушају да нпр. свуче стољнак са стола са све стварима који се налазе на њему. Сећам се да је Андреј један период био опседнут кабловима и утичницама, мислила сам да то стање никад проћи неће.
Ако мислите да је рано да васпитавате тако мало дете и да га учите шта се сме а шта не, варате се, сада је право време за то. Често можете добити коментар од старијих, поготово бака и дека да га пустите јер “још је мали, шта он зна”, међутим није тако. А зашто? Као прво, да бисте усадили идеју о томе шта је добро а шта је лоше. Проћи ће доста времена док дете то стварно схвати али сад је време да се учи. Друго, тако га учите самоконтроли и поштовању осећања других око њега. Оног тренутка када дете престане да буде усресређено само на себе и своје потребе, постаје захваљујући овоме осећајно и пажљиво дете.
Сваки екстрем у васпитавању детета не ваља па тако ни онај где изигравате полицајца (па после имате дете које када није са вама се понаша као пуштено са ланца) а ни онај где је све допуштено, и да, знам да је некад стварно тешко избалансирати онај прави метод а то ћете најбоље урадити ако познајете довољно карактер вашег детета и ако реагујете од ситуације до ситуације. Андреј је нпр. дете коме је потребно добро објаснити зашто нешто не треба да ради, док неку децу је нпр. довољно само погледати строго и једном нешто рећи и она се повлаче (моја мама каже да сам ја била једна од те деце), дакле све зависи и од детета.
Прочитајте и 10 смерница за постизање позитивне дисциплине
Реч “НЕ”
Моћна реч која ако се не употребљава како треба вам не вреди апсолутно ништа. Ако на ваше “не” дете одговара осмехом, честа грешка коју родитељи праве је да се такође осмехну. Оно се смеје а ви покушавате да га васпитате, потребно је да у том тренутку, колико год тај осмех био нешто најлепше што видите, задржите озбиљност и останете доследни и спроведете оно што сте наумили до краја јер је то у овом тренутку најважније. Ако нисте доследни, губите кредибилитет.
Опет ћу споменути као пример Андреја и његову фаза играња са кабловима. Дуго је требало да схвати да је то опасно што ради али смо били упорни да га сваки пут од тога одвратимо. Ако дете после ваша два “не”, не реагује, приђите детету и удаљите га од гајтана за који се заинтересовао. Покушајте да му скренете пажњу на нешто тотално друго, на другом крају собе. Урадите нешто неочекивано што ће натерати ваше дете да заборави оно што је прво радило.
Ако нон стоп говорите реч “не”, притом не радећи ништа друго, губи се ефекат саме речи. Замислите да за вама по кући увек иде неко сваки дан и виче “Не! Не! Не!”, вероватно бисте почели или да игноришете ту особу или ће толико почети да вас нервира да ћете радити све супротно од тог “не” само у инат. Решење за то је да увек уз једно “не” се понуди и једно “да”. Нпр. када је Андреј хтео да убаци све коцкице испод кревета, што је значило да пола више нећемо наћи, рекла сам му “Немој да бацаш коцке испод, ево мама је нашла ову лепу кесу, убацуј ту, па ћемо заједно да шушкамо са кесом.” Наравно да му је било интересантније да прекине са тим што је радио и да види како коцке производе звук у кеси.
Награда уместо казне
Када су деца сувише мала она не схватају казну јер не разумеју зашто су кажњена, као нпр. одлазак у ћошак, за коју сматрам да је делотворан начин казне, али не код мале деце. Уместо тога, обратите пажњу на добро понашање, тј. похвалите увек када видите да дете уради нешто добро. Ако видите да дете враћа коцке у кутију само, похвалите га за то, временом ће схватити образац. Још један начин је да када дете проспе нешто или баци нешто, само то покупи односно да вам помогне у склањању истог. Андреј је једном седео у столици и бацио је аутомобил на шта сам ја рекла да не желим да му подигнем и ако хоће да се игра и даље са тим аутомобилом, да мора сам да га подигне са пода.
Прочитајте и Деца и дисциплина могу заједно
Хумор је лек
У овој категорији дисциплине, која је јако ефикасно средство да приволите ваше дете на неку радњу, је код нас посебно задужен тата. Па тако када Андреј одбија да се обуче, уместо безуспешног прегањања са њим, прекида се све са шалом. Онда тата ухвати да се сам облачи са његовим стварима што доводи до тога да Андреј тражи натраг своје ствари да му ја обучем, или узме његовог омиљеног меду па га меда облачи уместо нас и тд. Када Андреј крене да као плаче (знате онај фолирајући плач) ми направимо неку смешну гримасу или га имитирамо и онда он престане. Наравно шалу употребљавајте само када нису неке опасне ситуације где морате остати озбиљни.
Обуздајте бес
Некада се деси да деца нешто сломе и да то буде од неке вредности. Колико год вама било жао одређеног предмета, немојте се разбеснети у том тренутку. Објасните детету да је оно што је урадило било лоше и зашто. Тако мала деца гледају на све око себе као предмет за игру па тако када нешто поломе можете нпр. рећи “То није била играчка, то је била мамина чинија. Сада је мама тужна јер си ти то сломио и не може да се поправи.” Мислим да је битније, иако некад делује тешко, дете научити исправном понашању на дуже стазе него што ћете побеснети на њега због једне обичне чиније. Ако се деси и да вичете, а сигурно ће се некад десити, после када се смирите причајте са дететом и дајте му до знања да сте били љути али да то не значи да га не волите.
Када је Андреј једном случајно испустио шољу јогурта и просуо на себе наравно да нисам могла да се љутим и да примењујем неку дисциплину али када би то урадио намерно, било би скроз другачије. Ако је икако могуће направите свој дом што безбеднијим за ваше дете да бисте што мање ствари забрањивали, тј. дабисте што мање користили реч „не“. Сигурно није потребно да свуда стоје чинијице, вазнице и остале ситнице за које знате да дете може да узме и сломије их или неке јако вама битне књиге које може да поцепа.
Никада нисам волела када неко размишља по принципу да дете не може имати своје бриге и да није вредно саслушати га када нешто жели. Андреј ме је научио да када му нешто објасним и ако кажем да ћемо после то да радимо а не сада, да не дозволим себи да не испуним то обећање, тако мало дете а запамтило је шта сам му рекла. Само могу да замислим колико неповерења би моје дете у мене стекло када бих више пута прекршила дату реч или када бих његове проблеме сматрала не битним. Такође, као и ми одрасли тако и мала деца воле да имају мало контроле над својим животом, па нпр. ја Андреју увек понудим да бира коју портиклу жели да стави (један је жута са пингвином, друга је бела са лептиром), питам да ли жели јогурт или млеко, да ли жели банану или јабуку и тд.
Нико није савршен па тако ни ми родитељи па ће се дешавати да правимо грешке са децом да некада попустимо или изгубимо живце, битно је да то не пређе у стално понашање према детету и да ипак стрпљење буде на нашој страни. Морамо ми бити одговорни и правични ако желимо да и они једног дана то постану. Ја се надам да ја за сада добро чиним, бар се трудим, а то желим и вама јер наша деца то заслужују.
П.С. Инспирацију за овај текст сам добила читајући књигу “Шта да очекујете у првој години” од Креативног центра, где је на веома леп начин објашњено психичко и физичко напредовање вашег детета из месеца у месец.
Извор: brzaiukusnajela.blogspot.rs