Живимо у временима обележеним насиљем, како глобално тако и локално. Насиље које не поштује ништа и чија сенка се простире на све подједнако, немогуће је не мислити о нашој деци и како их заштитити. И то је управо оно што вас позивамо да откријете.
Једна од стратегија које се примењују је да креирамо у њиховом уму морална и друштвена начела јер их споља не можемо заштитити штитом- морамо деловати изнутра.
Можда је наша перцепција да се насиље повећало последњих година; али ако застанемо и размислимо, схватићемо да смо чули за смрт и разарање кроз злочине, ратове, масакре, глад и слично одувек, јер је то део људског рода и понашања кроз историју. У људској природи постоји стварање и уништење. Међутим, наша је дужност да заштитимо најугроженије; или у сваком случају, да им помогнемо да процесуирају излагање насиљу када га не могу избећи. Осећај унутрашње сигурности и мира је први погођен насилним догађајима. И одрасли и деца се осећају исто-опустошено, са тескобом која се претвара у бол.
Шта можемо учинити када није могуће спречити нашу децу да се задесе усред насилног догађаја, или чак трпе последице насилних дела која утичу на наш град, суседство, породицу или заједницу? Обезбедити им сигурност. Како? Запамтите да је увек најважнија ствар препознати осећање и преточити га у речи; говорити о стварима које нас терају да трпимо помаже нам да их „сваримо“ и осетимо се мање повређеним. Поред тога, потребно је време, а понекад је потребно да престанемо да асимилирамо искуство.
Такође је важно да наша деца размисле о насиљу, њиховом могућем пореклу и последицама. Наравно, морате користити језик и можда одговарајуће метафоре за одговарајућ узраст, да бисте изразили да није у реду то што се догодило, јер ако се ствари и догађаји прећуткују, и о њима се не говори, не реагује, тишина која уступа место дијалогу , ма какав он био, значи одобравање и то легитимира насиље.
За неке људе је прихватљиво да поричу оно што се догодило или да га умањују, али то није препоручљиво. Деца су проницљива и интуитивна и готово увек схватају да се догодило нешто озбиљно. Ако не разговарамо с њима, ускраћујемо им могућност да потврде да је њихова перцепција исправна и да покушају разумети, што касније може бити извор психолошких проблема који се често манифестују као физички проблеми, те тако виђамо децу у ординацији која се јављају због упорног бола у трбуху, ноћног мокрења, главобоље, вртоглавице, и крећемо пут испитивања телесних тегоба. Извор преоблема нађемо тек у упорном разговору, и тек после много времена, када позовемо у помоћ дечјег психолога или задобијемо поверење наших малих пацијената.
Ако коначно, као родитељи, осетимо да не можемо разговарати о болној теми с децом, можемо затражити помоћ од блиског члана породице или блиског пријатеља, односно педијатра или психолога. Не морамо бити суперхероји! Имајте на уму да чак и када нас догађаји надмашују, увек постоји нешто што можемо учинити да надокнадимо, поправимо, исправимо или побољшамо ситуацију.
Као родитељ, имајте на уму да нежност и приврженост увек пружа утеху. Ако нас наше дете замоли за загрљај, физичку блискост, мажење“, итд., то је зато што му је то тада потребно да би га утешило. Но међутим, ако након насилног догађаја приметите чудно понашање код Вашег детета, не оклевајте да тражите стручну помоћ. Охрабрујуће је знати да вам неко „чува леђа“ онда када Ви то не можете јер сте и сами исцрпљени или сте исцрпели своје могућности. Нисте сами!
Специјалиста педијатар
Др Вања Курјаков
Извор: healthmedic.rs