Гледам данашње младе…

јун 13, 2014

Боже, старим ли ја то, кад се с носталгијом све чешће присећам детињства и с чуђењем и неодобравањем гледам на начин живота данашњих младих. Бејах дете немирнога духа, својеглав, а по мишљењу старијих с лудим идејама… Сећам се да сам сатима знао маштати о далеким путовањима. Мој дечачки сан о ooмисионарском животу у Африци није испуњен, али још увијек нисам одустао од њега. Маштао сам о малом коферу, добром фото апарату и камери. Желео сам упознати друге културе, а сликом и речју пренети другима своја искуства. Уместо кофера имам практичнији руксак, имам и апарат и неку камерицу и живо се надам испуњењу дечачког сна.

Многи снови остадоше снови (уз наду да ће једном постати збиља), али доста их се и остварило. Била су то нека времена којих се са радошћу присећам и о њима често приповедам. Ценило се и поштивало пријатељство. Знало се дружити, веселити, насмијати, а по потреби и заплакати, што због несретне љубави (у тим годинама великим и вечним), што уз звуке гитаре и бутељу црног вина негде уз реку. Разгали ти се срце и душа, мислиш да ће свет пропасти што си добио још једну корпу. Није битно где си, када су око тебе људи са којима се увек можеш добро забавити и насмијати.

Колико пута сам дошао зором кући, прљав и уморан, али сретан, пуног срца, болесног желуца или стомаку због сједења на хладном бетону или ледини, промуклога гласа, а очију црвених што од дима, а што од неспавања. Личили смо тада на вампире, али смо били лепи једни другима.

Често би се у друштву нашао неко ко је знао пребирати по гитари и нашој срећи нигде краја. Пред одлазак на краћа или дужа путовања ноћима се није спавало. О доживљајима на тим путовањима да и не причам, већина из моје генерације их је искусила.
Ништа нам није било тешко ни мрско. Било је довољно само споменути нешто сулудо и екипа је већ била спремна за реализацију. Било је ту купања у леденој реци (често и са болним посљедицама), вожње бициклима по неуетним прометницама (без руку, наравно), крађа и преједања зеленим воћем (посљедица чега је била немогућност одласка у школу због покварених стомака).
Било је тога, било… О неким нашим бисерима се и данас прича. Камо среће да их је било и више, били бисмо богатији за сећања, која данас помажу да лакше подносимо сивило што нас окружује.

Старији, а посебно наши родитељи, нису одобравали то што радимо, плашећи се у какве ћемо људе израсти. Сад су се уерили да је њихов страх био безразложан. Израстоше њихова деца у поштене и образоване особе, које његују дугогодишња пријатељства, која знају ценити истинске животне вредности, а захваљујући томе лакше подносе и све животне недаће.

Гледам данашње младе…
Гази ли ме време, јесам ли нешто научио или зријем?
Чини ли се то мени, или је на улицама и у парковима све мање младих? Нама су простори испред зграда често били дневни боравак, а данашњим младим генерацијама, као да то постадоше кафићи. На већину из моје генерације родитељи су се жалили да превише причају. Данашњи млади као да престадоше комуницирати с родитељима.

Је ли проблем у томе што нам се чини да је данас све лако доступно. Кликом миша лако одеш у нестварни свијет
Речи се замењују лајком, здрава дечја игра џоиситком, којим најчешће отпутују у свет агресивне игре, а стварни сусрети виртуалним.

Ко је томе крив?
Што се догодило да се из темеља промени начин живљења, да заборавимо дружити се, да све мање разумемо једни друге, снови младих постадоше нешто што не схватамо.

Отворимо се поново, покажимо раскош уличних игара, играјмо се заједно, преносимо искуства и разговарајмо, проводимо време у природи, учимо их живети с природом и у природи.

Надајући се да ће права дружења заменити она нестварна, да ће млади одрастати маштајући на начин на који су то чиниле генерације и генерације пре њих, ја не одустајем од своји снова и вере да ће младост на време схватити да једино човек човеку може бити пријатељ.

Огњен Кривошић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама