Као и у животу тако и са телефоном – деца морају научити да поштују правила

У чему је толика магија те справице да су призори из породичног дома, кафића, школског дворишта или с аутобуског стајалишта готово истоветни: у групи људи свако је загледан у свој екран

Средином јануара једна скупа британска приватна школа увела је строгу забрану за мобилне телефоне, да „ослободи младе стреса друштвених медија”. И наставници се солидаришу па не улазе у учионицу с телефоном. Судећи по резултатима новијег истраживања Лондонске школе економије, ова мера требало би да се позитивно одрази на успех.
Министар просвете Младен Шарчевић сматра да ученицима не треба забрањивати телефоне, али да мора да се уреди њихова употреба. Да се не користе на часу, да деца не шаљу слику контролног и чекају решења, да не снимају наставнике ни једни друге… Све то је већ забрањено постојећим законима и правилницима, само што се не поштује.
Једној београдској гимназијалки која због грипа није била у школи другарице су ових дана преко „Вајбера” уживо преносиле шта наставница говори о њеном писменом задатку. И ником ништа. Ђаци очигледно сматрају да су правила ту да би се кршила.
„Погледом сам пре неки дан опоменула девојчицу која се на часу јавила на телефон, а она се само сакрила иза ранца и наставила да прича. Раније сам одузимала телефоне и носила их у секретаријат, али сам дигла руке кад сам схватила да изгледа једина то радим”, прича једна наставница земунске медицинске школе.
Нису само наставници огорчени. Свепристуне справице нервирају певаче на концертима и професоре на испитима, прекидају опела и представе, у ординацијама звоне и лекарима и пацијентима. Али нико их се одриче, заправо све их је више. У Србији је више телефона него становника од 2007. (у свету је тај праг пређен 2014).
Аутор: Јелена Каваја

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ