Jutro kao i svako drugo. Melani Hal seda u auto, sina od osam godina vozi u školu, kreće prema Luivilu. Na raskrsnici — pijani vozač prolazi kroz crveno i udara u Melanijin auto u punoj brzini. Osamnaest prelomljenih kostiju. Trajno oštećenje mozga. Melani danas živi u staračkom domu, ne može da se hrani sama, ne može da se češlja, ne može ništa. Njen sin je ostao bez majke — a ona je još uvek živa.
Upravo ova priča pokrenula je nešto što do sada nije postojalo u američkom pravu.
Zakon koji se zove njenim imenom
U aprilu 2023. godine, guverner američke savezne države Kentaki potpisao je takozvani Melanijin zakon. Od 1. jula iste godine, sudija koji vodi slučaj pijanog vozača koji je ubio ili trajno onesposobio roditelja može da mu naloži i plaćanje alimentacije — deci te žrtve. Dok ne napune 18 godina, a ako su tad i dalje u školi, onda i do 19.
Nije to automatska kazna. Sudija procenjuje sve okolnosti — prihode, imovinu, standard života na koji su deca navikla — i određuje iznos.
„Svaki put kad potpiše ček, neka razmisli“
Senator Dejvid Jejts, koji je zakon i predložio, jeste Melanijin rođak. Kaže da nije ni slutio koliko porodica prolazi kroz isti pakao — dok nije počeo da priča o ovom slučaju i dok mu se telefon nije usijao od poziva iz celog Kentakija.
„Nadajmo se da će svaki put kad potpišu taj ček, svaki put kad napišu svoje ime, pomisliti na to dete i na ono što su uradili toj porodici“, rekao je senator na ceremoniji potpisivanja.
Ironija je u tome što Melanijina sopstvena majka, Dijana Jejts, nije previše optimistična da će zakon nešto promeniti baš u ovom konkretnom slučaju.
Nije Kentaki jedini
Tenesi je sličan zakon već doneo 2022. godine, a inicijativa pod imenom „Bentlijev zakon“ širi se po američkim državama. Razlika između Kentakija i Tenesija je u jednom detalju koji nije nevažan: u Kentakiju zakon važi i ako žrtva nije preminula, ali je trajno onesposobljena — dakle, i u Melanijinom slučaju, gde majka živi, ali ne može da brine o detetu.
A kod nas?
Kada se čita ovakva vest, prirodno je zapitati se kako stoje stvari u Srbiji. Odgovor nije nimalo prijatan.
Prema podacima Agencije za bezbednost saobraćaja, skoro svaka četvrta saobraćajna nesreća u Srbiji povezana je sa vožnjom pod dejstvom alkohola. Tokom 2024. godine policija je evidentirala čak 57.489 prekršaja vožnje pod dejstvom alkohola — osam posto više nego godinu ranije. Svaki četvrti uhvaćeni vozač bio je u stanju teške ili potpune alkoholisanosti. Te iste godine, 83 osobe poginule su u nesrećama koje su izazvali pijani vozači.
Zakon o bezbednosti saobraćaja prepoznaje sedam nivoa alkoholisanosti i propisuje raznorazne kazne — od novčanih do zatvorskih. Za vožnju sa više od dva promila, što se smatra nasilničkom vožnjom, predviđena je zatvorska kazna od 30 do 60 dana, novčana kazna do 140.000 dinara i zabrana upravljanja vozilom od najmanje devet meseci. Ako je pijan vozač pri tome izazvao i nesreću, kazne su nešto oštrije — ali i dalje se završavaju tu. Nema ničega što bi se odnosilo na decu žrtve.
Srpski zakon, dakle, poznaje odgovornost prema saobraćaju — ali ne i odgovornost prema porodici koju je pijani vozač razorio. Ne postoji mehanizam koji bi obavezao vozača da finansijski odgovara za decu čijeg je roditelja ubio ili trajno onesposobio. Kazna se odleži, dozvola se vrati, i priča se završi.
Da li takav zakon ima smisla?
Kritičari postavljaju pitanje koje je i Melanijina majka implicitno postavila — šta ako vozač ionako nema para? Zakon ne garantuje da će deca dobiti išta. Ali zagovornici odgovaraju da je poenta upravo u tome da kazna ne počinje i ne završava se robijom. Da postoji odgovornost koja prati vozača i posle izlaska iz zatvora. Da dete negde u dosijeu ima dokument koji kaže: ovaj čovek ti duguje.
S druge strane, ako ta osoba ima bilo kakvu imovinu – stan, vikendicu, firmu, to bi mogao biti način da se efikasno naplati potraživanje.
Ko zna, ova ideja će, možda, jednog dana stići i do nas. Do tada, u Srbiji gde pijan vozač godišnje oduzme život desetinama ljudi i ostavi iza sebe porodice bez ikakvog pravnog mehanizma zaštite, priča o Melaniji i njenom sinu zvuči kao daleka Amerika. Ali i kao ogledalo u koje vredi pogledati.