Ка­да има­мо не­ку је­зич­ку не­до­у­ми­цу обра­ћа­мо се књи­га­ма ака­де­ми­ка Ива­на Клај­на, чи­је се ши­ро­ко под­руч­је на­уч­ног ра­да од­но­си на лек­си­ку, на гра­ма­ти­ку и стан­дар­ди­за­ци­ју са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка. Не­ка од Клај­но­вих нај­зна­чај­ни­јих де­ла су „Ути­ца­ји ен­гле­ског је­зи­ка у ита­ли­јан­ском”, „Твор­ба ре­чи у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку”, „Ита­ли­јан­ско–срп­ски реч­ник”, а „Реч­ник је­зич­ких не­до­у­ми­ца” нај­че­шће је штам­па­на ње­го­ва књи­га. Пр­во из­да­ње де­ла „Ка­ко се ка­же: реч­ник је­зич­ких не­до­у­ми­ца” об­ја­вље­но је 1981. го­ди­не.
Ка­ко вам се чи­ни, да ли је ста­ње у на­шој је­зич­кој прак­си бо­ље или је го­ре са­да у од­но­су на по­че­так ва­шег ба­вље­ња срп­ским је­зи­ком?
Ре­као бих да је ипак не­што бо­ље, јер и са­ми за­по­сле­ни у ме­ди­ји­ма по­ка­зу­ју свест да је нео­п­ход­но во­ди­ти ра­чу­на о ис­прав­но­сти је­зи­ка. Ту ми­слим пре све­га на вр­ло до­бру, ма­да крат­ку еми­си­ју ко­ју пра­ве лек­тор­ке Ра­дио Бе­о­гра­да, „Срп­ски на срп­ском”, као и на „По­ли­ти­ку”, ко­ја по­вре­ме­но об­ја­вљу­је вр­ло уме­сне лин­гви­стич­ке ко­мен­та­ре Ра­де Сти­јо­вић у свом Кул­тур­ном до­дат­ку. Уз то, по­ла­ко одва­ја­мо је­зич­ка од је­зич­ко–по­ли­тич­ких пи­та­ња. Ваљ­да смо ус­пе­ли ко­нач­но да раз­ја­сни­мо да не по­сто­ји ни­ка­кав „бо­сан­ски” ни „цр­но­гор­ски” је­зик. По­сто­ји онај је­зик ко­ји европ­ски по­ли­ти­ча­ри, у не­до­стат­ку бо­љег ре­ше­ња, озна­ча­ва­ју скра­ће­ни­цом (по абе­цед­ном ре­ду) BCMS, ко­ји Ран­ко Бу­гар­ски с пу­ним пра­вом на­зи­ва срп­ско­хр­ват­ски, ка­ко се од­у­век звао у ме­ђу­на­род­ној сла­ви­сти­ци, а ко­ји јед­на­ко гла­си у Ср­би­ји, Хр­ват­ској, БиХ и Цр­ној Го­ри, на­рав­но с не­из­бе­жним ло­кал­ним раз­ли­ка­ма. Тај је­зик ми мо­же­мо да нор­ми­ра­мо на свој на­чин, Хр­ва­ти, Бо­сан­ци и Цр­но­гор­ци на свој, али ће то увек би­ти ва­ри­јан­те истог је­зи­ка, баш као што и ен­гле­ски има бри­тан­ску, аме­рич­ку, ка­над­ску, аустра­лиј­ску, но­во­зе­ланд­ску ва­ри­јан­ту, а ипак га сви зо­ву ен­гле­ски је­зик.
На ко­ји на­чин тре­ба схва­ти­ти ме­ђу­соб­не ути­ца­је раз­ли­чи­тих је­зи­ка и да ли је при­хва­та­ње стра­них ре­чи и из­ра­за ис­кљу­чи­во ло­ше за је­дан је­зик?
Че­сто је ко­ри­сно, мо­же би­ти ло­ше ако се ре­чи пре­но­се ауто­мат­ски и не­кри­тич­ки, без раз­ми­шља­ња о до­ма­ћим твор­бе­ним и лек­сич­ким сред­стви­ма, а не ве­ру­јем да ика­да мо­же би­ти „ис­кљу­чи­во ло­ше”. Нај­оп­шти­је ре­че­но, оно што је уско струч­но, тех­нич­ко и но­во­про­на­ђе­но да­нас по­ста­је ин­тер­на­ци­о­на­ли­зам, па мо­же­мо и ми да га при­хва­ти­мо. Нео­прав­да­но је, ме­ђу­тим, уно­си­ти стра­ну (у да­на­шње вре­ме прак­тич­но увек ен­гле­ску) реч по ауто­ма­ти­зму, или као по­мод­ну, и не раз­ми­слив­ши ни­је ли то не­што за шта смо увек има­ли до­ма­ћи из­раз. Та­кви су ра­зни „ме­на­џе­ри” и „ме­наџ­мен­ти” ко­ји да­ју ути­сак да ни­ка­да у Ср­би­ји ни­смо има­ли ни управ­ни­ке, ни ди­рек­то­ре, ни упра­ве, ни ру­ко­вод­ства. Та­ква је мо­да све­при­сут­не „им­пле­мен­та­ци­је”, иако „им­пле­мен­ти­ра­ти” не зна­чи ни­шта ви­ше не­го оства­ри­ти, ре­а­ли­зо­ва­ти, спро­ве­сти у де­ло. Мла­ђе ге­не­ра­ци­је би тре­ба­ло под­се­ћа­ти на то да и на срп­ском по­сто­је ре­чи ко­ји­ма се за не­што мо­же ре­ћи да је до­бро, ле­по, од­лич­но, сјај­но, фи­но, а не ис­кљу­чи­во „су­пер” и „кул”. У тек­сто­ви­ма се мно­ге ен­гле­ске ре­чи бу­квал­но и по­гре­шно пре­во­де, па та­ко стал­но чи­та­мо о „Си­ли­кон­ској до­ли­ни” уме­сто о „Си­ли­ци­јум­ској”, или слу­ша­мо о не­ком бест­се­ле­ру ко­ји је у тој и тој зе­мљи про­дат у „по­ла ми­ли­о­на ко­пи­ја” – а бест­се­ле­ри се си­гур­но не пра­ве у фо­то‑ко­пир­ни­ци, не­го се штам­па­ју у хи­ља­да­ма или ми­ли­о­ни­ма при­ме­ра­ка (енгл. copy).
Су­сед­на Хр­ват­ска, на при­мер, рев­но­сни­ја је у по­гле­ду стан­дар­ди­за­ци­је свог је­зи­ка од нас. За­што сва­ки је­зич­ки про­је­кат код нас тра­је нео­бја­шњи­во ду­го и шта учи­ни­ти да се та­кво ста­ње про­ме­ни?
Да, то је ста­ри про­блем. Хр­ва­ти су још пре два ве­ка мо­ра­ли озбиљ­но да се по­за­ба­ве пи­та­њем сво­га је­зич­ког стан­дар­да, пр­во за­то што на сво­јој те­ри­то­ри­ји има­ју три ди­ја­лек­та (што­кав­ски, кај­кав­ски, ча­кав­ски) и три из­го­во­ра (екав­ски, ије­кав­ски, икав­ски), а дру­го што су би­ли под аустро­у­гар­ском и до­не­кле мле­тач­ком вла­шћу, па су мо­ра­ли да се из­бо­ре за оп­ста­нак вла­сти­тог  је­зи­ка. Због то­га им ни­је би­ло те­шко да осну­ју Ју­го­сла­вен­ску ака­де­ми­ју зна­но­сти и умјет­но­сти (да­нас пре­кр­ште­ну у „ХА­ЗУ”), ни­ти да за по­кре­та­ча ње­ног реч­ни­ка узму Ср­би­на Ђу­ру Да­ни­чи­ћа. У Ср­би­ји ни­је би­ло при­ти­са­ка те вр­сте за рад на нор­ми­ра­њу је­зи­ка, а на­жа­лост ни­је би­ло ни еко­ном­ских ин­те­ре­са. По­след­њих де­це­ни­ја ипак се по­до­ста ура­ди­ло. Ма­ти­ца срп­ска је из­да­ла ше­сто­том­ни реч­ник, за­вр­шен 1976, а на осно­ву ње­га, уз до­да­так но­ви­је гра­ђе, у на­шем ве­ку на­пра­вљен је и јед­но­том­ник (Реч­ник срп­ског је­зи­ка) у ре­дак­ци­ји Ми­ро­сла­ва Ни­ко­ли­ћа. Пра­во­пис срп­ског је­зи­ка, де­ло Пе­ши­ка­на, Пи­жу­ри­це и Јер­ко­ви­ћа, по­ја­вио се 1993. го­ди­не, а да­нас има­мо и ње­го­во дру­го, про­ши­ре­но из­да­ње. Уз по­моћ Ма­ти­це, Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик, а под вођ­ством Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка, ко­ји је 1997. го­ди­не (на­жа­лост не­ду­го пре сво­је смр­ти) осно­вао Па­вле Ивић, об­ја­вље­но је не­ко­ли­ко зна­чај­них нор­ма­тив­них при­руч­ни­ка. Оно што нај­спо­ри­је иде, на­жа­лост, је­сте ве­ли­ки реч­ник СА­НУ, на ко­ме је рад за­по­чет још у 19. ве­ку, у вре­ме Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа, пр­ви том иза­шао је из штам­пе 1959, а да­нас смо до­шли до 19. то­ма, са сло­вом П. Шта да се ра­ди: ма­ло ко­ји по­сао на све­ту је муч­ни­ји, спо­ри­ји и пи­па­ви­ји од лек­си­ко­граф­ског. Мо­жда нас мо­же уте­ши­ти по­да­так да је из­да­ва­ње реч­ни­ка ЈА­ЗУ тра­ја­ло ско­ро цео век, а вред­ним и бо­га­тим Ен­гле­зи­ма тре­ба­ло је око се­дам­де­сет го­ди­на да за­вр­ше свој два­де­се­то­том­ни „Ox­ford En­glish Dic­ti­o­nary”.
Ко тре­ба да се ба­ви при­ме­ном до­го­во­ре­не нор­ме?  
У ра­ни­ја вре­ме­на од­го­вор би био не­дво­сми­слен: шко­ла. У „ђач­ко до­ба” фор­ми­ра се је­зич­ка кул­ту­ра сва­ког од нас. Да­нас, ипак, с об­зи­ром на стал­не и бр­зе и про­ме­не у је­зи­ку, не ва­жи ви­ше она не­ка­да­шња сли­ка „го­спо­ди­на ма­ту­ран­та“ ко­ји из­ла­зи као зрео и обра­зо­ван чо­век, спо­со­бан да пра­вил­но го­во­ри и пи­ше у јав­но­сти кроз цео жи­вот. Ме­ди­ји, ако не по зна­њу и угле­ду, а оно по ши­ри­ни ути­ца­ја, ути­чу на је­зик бар ко­ли­ко и шко­ла, ако не и ви­ше. И за шко­лу и за ме­ди­је глав­ну од­го­вор­ност тре­ба­ло би да сно­си власт. Ни­је ми по­зна­то ко­ли­ко је Ми­ни­стар­ство про­све­те у ста­њу да про­ве­ра­ва ис­прав­ност је­зи­ка у на­ста­ви и у уџ­бе­ни­ци­ма, не са­мо ма­тер­њег је­зи­ка не­го и дру­гих пред­ме­та. По­сто­је ра­зна ре­гу­ла­тор­на те­ла ко­ја на­вод­но тре­ба да во­де над­зор над те­ле­ви­зи­ја­ма, ра­ди­ом и он­лајн ме­ди­ји­ма, али се њи­хов ути­цај не ви­ди ни на по­љу оп­ште кул­ту­ре (бол­но пи­та­ње „ри­ја­ли­ти­ја” и сл.), а ка­мо­ли у је­зи­ку. Кад би се ико од оних ко­ји се ба­ве срп­ском по­ли­ти­ком бар ма­ло за­ин­те­ре­со­вао и за срп­ски је­зик, лек­тор­ска слу­жба би мо­ра­ла из те­ме­ља да бу­де оја­ча­на, ре­ор­га­ни­зо­ва­на и да до­би­је ве­ћа пра­ва.
Мо­гу ли се Ср­би у пот­пу­но­сти по­све­ти­ти ћи­ри­лич­ном пи­сму, с об­зи­ром на то да ла­ти­ни­ца до­ми­ни­ра све­том?
Ми се за­пра­во још ни­смо у пот­пу­но­сти су­о­чи­ли са чи­ње­ни­цом да смо, не­же­ље­ним сти­ца­јем исто­риј­ских окол­но­сти, по­ста­ли и оста­ли је­ди­ни дво­а­збуч­ни на­род у Евро­пи. Сво­је­вре­ме­но се го­во­ри­ло да је то „на­ше бо­гат­ство”, али за­пра­во је пре из­вор за­бу­на. Па­ро­ла о „рав­но­прав­но­сти два­ју пи­са­ма” зву­ча­ла је вр­ло де­мо­крат­ски, али рав­но­прав­но­сти не­ма из­ме­ђу сла­би­јег и ја­чег, а ла­ти­ни­ца је по­ста­ја­ла све ја­ча, за­хва­љу­ју­ћи ен­гле­ском и дру­гим стра­ним је­зи­ци­ма, упо­тре­би у ма­те­ма­тич­ким, хе­миј­ским и фи­зич­ким фор­му­ла­ма, у ауто­мо­бил­ским ре­ги­стра­ци­ја­ма, па за­гре­бач­кој те­ле­ви­зи­ји, у по­пу­лар­ним за­гре­бач­ким ча­со­пи­си­ма („Старт”, „ВУС”, „Гло­ри­ја”, итд.) ко­ји су се чи­та­ли и у Бе­о­гра­ду… У но­ви­је вре­ме до­шле су и СМС по­ру­ке, па ин­тер­нет, па он­лајн и имејл адре­се, па ка­блов­ска те­ле­ви­зи­ја, па та­бло­и­ди, „ру­жи­ча­сте” и „срећ­не” те­ле­ви­зи­је и та­ко да­ље, све док се ни­је ство­рио ути­сак да је на ла­ти­ни­ци све оно што је по­пу­лар­но, мо­дер­но, свет­ско, ко­мер­ци­јал­но, а да се за  ћи­ри­ли­цу бо­ре још са­мо око­ре­ли тра­ди­ци­о­на­ли­сти и на­ци­о­на­ли­сти. Са­да нам је­ди­но оста­је да упо­тре­бу ла­ти­ни­це све­де­мо на ра­зум­ну ме­ру, да с њом не пре­те­ру­је­мо, оста­ју­ћи све­сни да је ћи­ри­ли­ца на­ше основ­но пи­смо, ко­је мо­ра­мо чу­ва­ти и не­го­ва­ти, да не би­смо из­не­ве­ри­ли соп­стве­ну тра­ди­ци­ју.