Neželjenim sticajem istorijskih okolnosti, postali smo i ostali jedini dvoazbučni narod u Evropi. Svojevremeno se govorilo da je to „naše bogatstvo”, ali zapravo je pre izvor zabuna
Kada imamo neku jezičku nedoumicu obraćamo se knjigama akademika Ivana Klajna, čije se široko područje naučnog rada odnosi na leksiku, na gramatiku i standardizaciju savremenog srpskog jezika. Neka od Klajnovih najznačajnijih dela su „Uticaji engleskog jezika u italijanskom”, „Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku”, „Italijansko–srpski rečnik”, a „Rečnik jezičkih nedoumica” najčešće je štampana njegova knjiga. Prvo izdanje dela „Kako se kaže: rečnik jezičkih nedoumica” objavljeno je 1981. godine.
Kako vam se čini, da li je stanje u našoj jezičkoj praksi bolje ili je gore sada u odnosu na početak vašeg bavljenja srpskim jezikom?
Rekao bih da je ipak nešto bolje, jer i sami zaposleni u medijima pokazuju svest da je neophodno voditi računa o ispravnosti jezika. Tu mislim pre svega na vrlo dobru, mada kratku emisiju koju prave lektorke Radio Beograda, „Srpski na srpskom”, kao i na „Politiku”, koja povremeno objavljuje vrlo umesne lingvističke komentare Rade Stijović u svom Kulturnom dodatku. Uz to, polako odvajamo jezička od jezičko–političkih pitanja. Valjda smo uspeli konačno da razjasnimo da ne postoji nikakav „bosanski” ni „crnogorski” jezik. Postoji onaj jezik koji evropski političari, u nedostatku boljeg rešenja, označavaju skraćenicom (po abecednom redu) BCMS, koji Ranko Bugarski s punim pravom naziva srpskohrvatski, kako se oduvek zvao u međunarodnoj slavistici, a koji jednako glasi u Srbiji, Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori, naravno s neizbežnim lokalnim razlikama. Taj jezik mi možemo da normiramo na svoj način, Hrvati, Bosanci i Crnogorci na svoj, ali će to uvek biti varijante istog jezika, baš kao što i engleski ima britansku, američku, kanadsku, australijsku, novozelandsku varijantu, a ipak ga svi zovu engleski jezik.
Na koji način treba shvatiti međusobne uticaje različitih jezika i da li je prihvatanje stranih reči i izraza isključivo loše za jedan jezik?
Često je korisno, može biti loše ako se reči prenose automatski i nekritički, bez razmišljanja o domaćim tvorbenim i leksičkim sredstvima, a ne verujem da ikada može biti „isključivo loše”. Najopštije rečeno, ono što je usko stručno, tehničko i novopronađeno danas postaje internacionalizam, pa možemo i mi da ga prihvatimo. Neopravdano je, međutim, unositi stranu (u današnje vreme praktično uvek englesku) reč po automatizmu, ili kao pomodnu, i ne razmislivši nije li to nešto za šta smo uvek imali domaći izraz. Takvi su razni „menadžeri” i „menadžmenti” koji daju utisak da nikada u Srbiji nismo imali ni upravnike, ni direktore, ni uprave, ni rukovodstva. Takva je moda sveprisutne „implementacije”, iako „implementirati” ne znači ništa više nego ostvariti, realizovati, sprovesti u delo. Mlađe generacije bi trebalo podsećati na to da i na srpskom postoje reči kojima se za nešto može reći da je dobro, lepo, odlično, sjajno, fino, a ne isključivo „super” i „kul”. U tekstovima se mnoge engleske reči bukvalno i pogrešno prevode, pa tako stalno čitamo o „Silikonskoj dolini” umesto o „Silicijumskoj”, ili slušamo o nekom bestseleru koji je u toj i toj zemlji prodat u „pola miliona kopija” – a bestseleri se sigurno ne prave u foto‑kopirnici, nego se štampaju u hiljadama ili milionima primeraka (engl. copy).
Susedna Hrvatska, na primer, revnosnija je u pogledu standardizacije svog jezika od nas. Zašto svaki jezički projekat kod nas traje neobjašnjivo dugo i šta učiniti da se takvo stanje promeni?
Da, to je stari problem. Hrvati su još pre dva veka morali ozbiljno da se pozabave pitanjem svoga jezičkog standarda, prvo zato što na svojoj teritoriji imaju tri dijalekta (štokavski, kajkavski, čakavski) i tri izgovora (ekavski, ijekavski, ikavski), a drugo što su bili pod austrougarskom i donekle mletačkom vlašću, pa su morali da se izbore za opstanak vlastitog jezika. Zbog toga im nije bilo teško da osnuju Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti (danas prekrštenu u „HAZU”), niti da za pokretača njenog rečnika uzmu Srbina Đuru Daničića. U Srbiji nije bilo pritisaka te vrste za rad na normiranju jezika, a nažalost nije bilo ni ekonomskih interesa. Poslednjih decenija ipak se podosta uradilo. Matica srpska je izdala šestotomni rečnik, završen 1976, a na osnovu njega, uz dodatak novije građe, u našem veku napravljen je i jednotomnik (Rečnik srpskog jezika) u redakciji Miroslava Nikolića. Pravopis srpskog jezika, delo Pešikana, Pižurice i Jerkovića, pojavio se 1993. godine, a danas imamo i njegovo drugo, prošireno izdanje. Uz pomoć Matice, Instituta za srpski jezik, a pod vođstvom Odbora za standardizaciju srpskog jezika, koji je 1997. godine (nažalost nedugo pre svoje smrti) osnovao Pavle Ivić, objavljeno je nekoliko značajnih normativnih priručnika. Ono što najsporije ide, nažalost, jeste veliki rečnik SANU, na kome je rad započet još u 19. veku, u vreme Stojana Novakovića, prvi tom izašao je iz štampe 1959, a danas smo došli do 19. toma, sa slovom P. Šta da se radi: malo koji posao na svetu je mučniji, sporiji i pipaviji od leksikografskog. Možda nas može utešiti podatak da je izdavanje rečnika JAZU trajalo skoro ceo vek, a vrednim i bogatim Englezima trebalo je oko sedamdeset godina da završe svoj dvadesetotomni „Oxford English Dictionary”.
Ko treba da se bavi primenom dogovorene norme?
U ranija vremena odgovor bi bio nedvosmislen: škola. U „đačko doba” formira se jezička kultura svakog od nas. Danas, ipak, s obzirom na stalne i brze i promene u jeziku, ne važi više ona nekadašnja slika „gospodina maturanta“ koji izlazi kao zreo i obrazovan čovek, sposoban da pravilno govori i piše u javnosti kroz ceo život. Mediji, ako ne po znanju i ugledu, a ono po širini uticaja, utiču na jezik bar koliko i škola, ako ne i više. I za školu i za medije glavnu odgovornost trebalo bi da snosi vlast. Nije mi poznato koliko je Ministarstvo prosvete u stanju da proverava ispravnost jezika u nastavi i u udžbenicima, ne samo maternjeg jezika nego i drugih predmeta. Postoje razna regulatorna tela koja navodno treba da vode nadzor nad televizijama, radiom i onlajn medijima, ali se njihov uticaj ne vidi ni na polju opšte kulture (bolno pitanje „rijalitija” i sl.), a kamoli u jeziku. Kad bi se iko od onih koji se bave srpskom politikom bar malo zainteresovao i za srpski jezik, lektorska služba bi morala iz temelja da bude ojačana, reorganizovana i da dobije veća prava.
Mogu li se Srbi u potpunosti posvetiti ćiriličnom pismu, s obzirom na to da latinica dominira svetom?
Mi se zapravo još nismo u potpunosti suočili sa činjenicom da smo, neželjenim sticajem istorijskih okolnosti, postali i ostali jedini dvoazbučni narod u Evropi. Svojevremeno se govorilo da je to „naše bogatstvo”, ali zapravo je pre izvor zabuna. Parola o „ravnopravnosti dvaju pisama” zvučala je vrlo demokratski, ali ravnopravnosti nema između slabijeg i jačeg, a latinica je postajala sve jača, zahvaljujući engleskom i drugim stranim jezicima, upotrebi u matematičkim, hemijskim i fizičkim formulama, u automobilskim registracijama, pa zagrebačkoj televiziji, u popularnim zagrebačkim časopisima („Start”, „VUS”, „Glorija”, itd.) koji su se čitali i u Beogradu… U novije vreme došle su i SMS poruke, pa internet, pa onlajn i imejl adrese, pa kablovska televizija, pa tabloidi, „ružičaste” i „srećne” televizije i tako dalje, sve dok se nije stvorio utisak da je na latinici sve ono što je popularno, moderno, svetsko, komercijalno, a da se za ćirilicu bore još samo okoreli tradicionalisti i nacionalisti. Sada nam jedino ostaje da upotrebu latinice svedemo na razumnu meru, da s njom ne preterujemo, ostajući svesni da je ćirilica naše osnovno pismo, koje moramo čuvati i negovati, da ne bismo izneverili sopstvenu tradiciju.
Kako vam se čini, da li je stanje u našoj jezičkoj praksi bolje ili je gore sada u odnosu na početak vašeg bavljenja srpskim jezikom?
Rekao bih da je ipak nešto bolje, jer i sami zaposleni u medijima pokazuju svest da je neophodno voditi računa o ispravnosti jezika. Tu mislim pre svega na vrlo dobru, mada kratku emisiju koju prave lektorke Radio Beograda, „Srpski na srpskom”, kao i na „Politiku”, koja povremeno objavljuje vrlo umesne lingvističke komentare Rade Stijović u svom Kulturnom dodatku. Uz to, polako odvajamo jezička od jezičko–političkih pitanja. Valjda smo uspeli konačno da razjasnimo da ne postoji nikakav „bosanski” ni „crnogorski” jezik. Postoji onaj jezik koji evropski političari, u nedostatku boljeg rešenja, označavaju skraćenicom (po abecednom redu) BCMS, koji Ranko Bugarski s punim pravom naziva srpskohrvatski, kako se oduvek zvao u međunarodnoj slavistici, a koji jednako glasi u Srbiji, Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori, naravno s neizbežnim lokalnim razlikama. Taj jezik mi možemo da normiramo na svoj način, Hrvati, Bosanci i Crnogorci na svoj, ali će to uvek biti varijante istog jezika, baš kao što i engleski ima britansku, američku, kanadsku, australijsku, novozelandsku varijantu, a ipak ga svi zovu engleski jezik.
Na koji način treba shvatiti međusobne uticaje različitih jezika i da li je prihvatanje stranih reči i izraza isključivo loše za jedan jezik?
Često je korisno, može biti loše ako se reči prenose automatski i nekritički, bez razmišljanja o domaćim tvorbenim i leksičkim sredstvima, a ne verujem da ikada može biti „isključivo loše”. Najopštije rečeno, ono što je usko stručno, tehničko i novopronađeno danas postaje internacionalizam, pa možemo i mi da ga prihvatimo. Neopravdano je, međutim, unositi stranu (u današnje vreme praktično uvek englesku) reč po automatizmu, ili kao pomodnu, i ne razmislivši nije li to nešto za šta smo uvek imali domaći izraz. Takvi su razni „menadžeri” i „menadžmenti” koji daju utisak da nikada u Srbiji nismo imali ni upravnike, ni direktore, ni uprave, ni rukovodstva. Takva je moda sveprisutne „implementacije”, iako „implementirati” ne znači ništa više nego ostvariti, realizovati, sprovesti u delo. Mlađe generacije bi trebalo podsećati na to da i na srpskom postoje reči kojima se za nešto može reći da je dobro, lepo, odlično, sjajno, fino, a ne isključivo „super” i „kul”. U tekstovima se mnoge engleske reči bukvalno i pogrešno prevode, pa tako stalno čitamo o „Silikonskoj dolini” umesto o „Silicijumskoj”, ili slušamo o nekom bestseleru koji je u toj i toj zemlji prodat u „pola miliona kopija” – a bestseleri se sigurno ne prave u foto‑kopirnici, nego se štampaju u hiljadama ili milionima primeraka (engl. copy).
Susedna Hrvatska, na primer, revnosnija je u pogledu standardizacije svog jezika od nas. Zašto svaki jezički projekat kod nas traje neobjašnjivo dugo i šta učiniti da se takvo stanje promeni?
Da, to je stari problem. Hrvati su još pre dva veka morali ozbiljno da se pozabave pitanjem svoga jezičkog standarda, prvo zato što na svojoj teritoriji imaju tri dijalekta (štokavski, kajkavski, čakavski) i tri izgovora (ekavski, ijekavski, ikavski), a drugo što su bili pod austrougarskom i donekle mletačkom vlašću, pa su morali da se izbore za opstanak vlastitog jezika. Zbog toga im nije bilo teško da osnuju Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti (danas prekrštenu u „HAZU”), niti da za pokretača njenog rečnika uzmu Srbina Đuru Daničića. U Srbiji nije bilo pritisaka te vrste za rad na normiranju jezika, a nažalost nije bilo ni ekonomskih interesa. Poslednjih decenija ipak se podosta uradilo. Matica srpska je izdala šestotomni rečnik, završen 1976, a na osnovu njega, uz dodatak novije građe, u našem veku napravljen je i jednotomnik (Rečnik srpskog jezika) u redakciji Miroslava Nikolića. Pravopis srpskog jezika, delo Pešikana, Pižurice i Jerkovića, pojavio se 1993. godine, a danas imamo i njegovo drugo, prošireno izdanje. Uz pomoć Matice, Instituta za srpski jezik, a pod vođstvom Odbora za standardizaciju srpskog jezika, koji je 1997. godine (nažalost nedugo pre svoje smrti) osnovao Pavle Ivić, objavljeno je nekoliko značajnih normativnih priručnika. Ono što najsporije ide, nažalost, jeste veliki rečnik SANU, na kome je rad započet još u 19. veku, u vreme Stojana Novakovića, prvi tom izašao je iz štampe 1959, a danas smo došli do 19. toma, sa slovom P. Šta da se radi: malo koji posao na svetu je mučniji, sporiji i pipaviji od leksikografskog. Možda nas može utešiti podatak da je izdavanje rečnika JAZU trajalo skoro ceo vek, a vrednim i bogatim Englezima trebalo je oko sedamdeset godina da završe svoj dvadesetotomni „Oxford English Dictionary”.
Ko treba da se bavi primenom dogovorene norme?
U ranija vremena odgovor bi bio nedvosmislen: škola. U „đačko doba” formira se jezička kultura svakog od nas. Danas, ipak, s obzirom na stalne i brze i promene u jeziku, ne važi više ona nekadašnja slika „gospodina maturanta“ koji izlazi kao zreo i obrazovan čovek, sposoban da pravilno govori i piše u javnosti kroz ceo život. Mediji, ako ne po znanju i ugledu, a ono po širini uticaja, utiču na jezik bar koliko i škola, ako ne i više. I za školu i za medije glavnu odgovornost trebalo bi da snosi vlast. Nije mi poznato koliko je Ministarstvo prosvete u stanju da proverava ispravnost jezika u nastavi i u udžbenicima, ne samo maternjeg jezika nego i drugih predmeta. Postoje razna regulatorna tela koja navodno treba da vode nadzor nad televizijama, radiom i onlajn medijima, ali se njihov uticaj ne vidi ni na polju opšte kulture (bolno pitanje „rijalitija” i sl.), a kamoli u jeziku. Kad bi se iko od onih koji se bave srpskom politikom bar malo zainteresovao i za srpski jezik, lektorska služba bi morala iz temelja da bude ojačana, reorganizovana i da dobije veća prava.
Mogu li se Srbi u potpunosti posvetiti ćiriličnom pismu, s obzirom na to da latinica dominira svetom?
Mi se zapravo još nismo u potpunosti suočili sa činjenicom da smo, neželjenim sticajem istorijskih okolnosti, postali i ostali jedini dvoazbučni narod u Evropi. Svojevremeno se govorilo da je to „naše bogatstvo”, ali zapravo je pre izvor zabuna. Parola o „ravnopravnosti dvaju pisama” zvučala je vrlo demokratski, ali ravnopravnosti nema između slabijeg i jačeg, a latinica je postajala sve jača, zahvaljujući engleskom i drugim stranim jezicima, upotrebi u matematičkim, hemijskim i fizičkim formulama, u automobilskim registracijama, pa zagrebačkoj televiziji, u popularnim zagrebačkim časopisima („Start”, „VUS”, „Glorija”, itd.) koji su se čitali i u Beogradu… U novije vreme došle su i SMS poruke, pa internet, pa onlajn i imejl adrese, pa kablovska televizija, pa tabloidi, „ružičaste” i „srećne” televizije i tako dalje, sve dok se nije stvorio utisak da je na latinici sve ono što je popularno, moderno, svetsko, komercijalno, a da se za ćirilicu bore još samo okoreli tradicionalisti i nacionalisti. Sada nam jedino ostaje da upotrebu latinice svedemo na razumnu meru, da s njom ne preterujemo, ostajući svesni da je ćirilica naše osnovno pismo, koje moramo čuvati i negovati, da ne bismo izneverili sopstvenu tradiciju.