Функције формиране током првих хиљаду дана представљају основу свега (целокупног понашања, мишљења и осећања) што ће се надоградити током каснијег живота. У том смислу су посебно важне књиге јер утичу на развој мозга и фонд речи.
Родитељи су деци од памтивека причали приче. А онда су дошле и књиге. Књиге нису само успаванке за лаку ноћ, њихова улога је далеко значајнија јер не само што је читање посебан и драгоцен тренутак који јача везе између родитеља и деце, већ оне толико подстичу развој да је мозак развијенији код деце којој су читање књиге. Џорџ Бернард Шо је рекао да детету треба дати само ону књигу коју би читали и одрасли. Сликовница је најчешће прва књига с којом се дете сусреће и намењена је управо малишану који треба да учи о свету око себе. Још је Виктор Иго у Јадницима рекао да научити читати јесте исто што и упалити ватру, а Волт Дизни да је више блага могуће пронаћи у књигама него на „острву с благом“. Стручњаци с Харварда кажу да је важно што раније почети с припремама за читање јер оно развија дечју интелигенцију и способност размишљања. Најновија истраживања дигиталне писмености показују да је за овладавање том вештином важније успешно савладати читање него количина времена проведеног пред компјутером. Читање развија ум, отвара прозор у свет који нас окружује, развија толеранцију за ново и другачије. Оно нас повезује с најкреативнијим, најбистријим, најнеобичнијим личностима из прошлости и садашњости и омогућује нам да од њих непосредно учимо. Само 15 минута гласног читања дневно утиче на целокупан дететов развој.
Читање 15 минута сваког дана током пет година износи 27.375 минута, односно 456,25 сати. Захваљујући читању наглас, књига за дете постаје извор пријатног, вредног и узбудљивог искуства, а деца којој се чита боље повезују оно што у књизи виде са оним што чују. Међутим, чак 28 одсто деце испод пет година живота има мање од три књиге за децу, док код сиромашних породица тај проценат – 64 одсто – још више забрињава. А не постоји замена за књигу у животу детета. „Када стимулишемо дечји мозак играјући се с дететом, разговарајући, читајући му, тада подстичемо развој дечјег мозга. Дете које нема пажњу породице није само мање срећно у детињству, већ то утиче и на целокупан живот и учење“, каже извршни директор УНИЦЕФ-а Ентони Лејк. Већ знамо колико су кључне прве године живота детета у погледу здравог развоја мозга. Током тих година, скоро хиљаду нервних ћелија умрежава се сваке секунде – што се никада више током живота не понавља. Ове конекције граде основе дечјег живота. Оне помажу да се одреди дечји когнитивни, емоционални и друштвени развој. Функције формиране током првих хиљаду дана представљају основу свега (целокупног понашања, мишљења и осећања) што ће се надоградити током каснијег живота. У том смислу су посебно важне књиге јер утичу на развој мозга и фонд речи. Бери Цукерман, педијатар са Медицинског факултета Универзитета у Бостону, истиче да су књиге моћно средство за развој мозга код деце, због чега сматра да су подједнако важне као и вакцине. Овај стручњак који иза себе има 45 година искуства, у свом најпознатијем програму „Реацх Оут анд Реад“, који охрабрује родитеље деце од шест месеци до пет година да им читају књиге (дају родитељима књиге и уче их како да их читају/раде са децом), показао је колико читање може да утиче на развој деце у раном периоду. Програм је доказао да се језичке способности детета – и разумевање изреченог, као и самостално изражавање – повећавају за свега три до шест месеци, уколико родитељи читају деци само 15 минута дневно.
Чувена причица Драгана Лукића која најбоље илуструје имагинативне способности деце је она кад пролазник пита девојчицу како може да прича са лутком без главе, а девојчица му каже да лутка има главу. Он опет каже да нема главу, а девојчица му одбруси: „Али чико, ви не знате да се играте!
„Мозак је развијенији код деце којој су читане књиге, показала су истраживања. Ако дајемо вакцине, зашто не бисмо давали и књиге? Имунизација јесте делотворна, али су и књиге“, сматра овај стручњак који је посебно истакао значај књига у свом предавању на недавно одржаној Уницефовој Конференцији о раном развоју деце. „Књиге доприносе развоју, стимулишу фину моторику због окретања страница, сам чин читања је посебан емоционални тренутак између родитеља и детета којим се граде јаке везе. Оне су моћна алатка која стимулише и језички и моторички развој“, наводи он. Стручњаци се слажу око тога да је дете потребно уводити и упознати са светом писане речи већ у раном детињству, пре него што крене његово формално описмењавање. Рана писменост је термин којим се наглашава да дете знатно пре почетка основне школе треба да усвоји одређене вештине и знања које ће му касније помоћи да успешно савлада читање и писање. А читање детету се препознаје као једна од најзначајнијих подстицајних активности за развој ране писмености, каже др Марина Виденовић, научни сарадник Института за психологију.
„Велики број емпиријских истраживања иде у прилог тој тези. Деца којој родитељи читају током детињства науче како да окрену правилно књигу, страну, одакле се почиње читање, у којем смеру се чита, на почетном нивоу разумеју да се словима представљају речи, што су све неопходни предуслови за развој правог писања и читања. Осим непосредних, можемо рећи да ова активност може да подстакне један низ дугорочне добити за дете. Анализе су показале да речник у књигама које се читају деци јесте знатно богатији од оног који родитељи користе у свакодневној комуникацији и игри са дететом или који постоји у емисијама на телевизији. Због тога, деца којој родитељи читају имају знатно богатији речник и раније користе сложеније језичке конструкције“, наводи др Марина Виденовић. Деца која имају већи фонд речи имају мање проблема у усвајању писања, читања и разумевања прочитаног. Тако долазимо до бољег успеха у школи и мање проблема са савладавањем градива. Осим подстицања сазнајног развоја, добит од читања има ефекте и у емоционалној, као и у социјалној сфери, додаје саговорница Недељника. „Током читања родитељ је у прилици да упозна боље своје дете и дететово разумевање и доживљај различитих тема. Такође, богатији речник касније у животу представља оруђе које помаже особи да разуме како свој унутрашњи свет, тако и унутрашњи свет других људи, што олакшава савладавање изазова који ће је у животу чекати.“ Колико су књиге моћне показује пример неписмених мајки из Африке. „И оне знају да су књиге важне за децу и иако су неписмене могу са својом децом да користе књиге, да им показују слике, да окрећу заједно странице са њима“, наводи Бери Цукерман. Читач се постаје још на крилу свог родитеља; ту све почиње. Али чак ни оној деци која су се редовно успављивала уз предивне мамине и татине приче из сликовница, није једноставно да пређу на самостално читање.
Како се тежња за читањем ствара, тако се и самопоуздање код читаоца гради још од малих ногу. Цукерман о самом чину читања каже да не можете тек тако пустити дете да се само сналази.
Током читања родитељ је у прилици да упозна боље своје дете и дететово разумевање и доживљај различитих тема
Др Марина Виденовић
„Не можете му само рећи ‘читај’. Не можете ни детету од шест месеци дати књигу у руке и очекивати да ће оно само да се снађе. У почетку, кад је дете мало, требало би му показивати слике и помагати при окретању страница јер се тако развија моторика, а касније и читати“, објашњава Бери Цукерман. И др Марина Виденовић каже да није само важно да родитељи уопште читају деци, већ и како то чине. Обично читање пред спавање посматрамо као прототип онога што подразумевамо под овом активношћу. Свима који имају децу познато је да читање књиге може да буде корисни део ритуала успављивања. Међутим, није довољно да се деци чита само у приликама када желимо да се што пре умире, па гледамо да осујетимо сваки разговор о прочитаном, већ је потребно да то чинимо и онда када имамо и желимо да задржимо високи ниво њихове пажње и концентрације, каже она. „Да би добит од читања била већа, оно треба да представља заједничку активност родитеља и детета током које су обе стране когнитивно ангажоване. Треба избећи да читање изгледа тако што родитељ само ишчитава текст, најчешће пребрзо, а дете пасивно слуша. Уместо тога, много је развојно значајније читање током кога се подстиче постављање питања, коментарише текст, илустрације, покуша да се направи веза са оним што је детету искуствено блиско, препричава прочитано. Другим речима, требало би да ова активност пре изгледа тако што родитељи читају са децом, него што родитељи читају деци.“ Весна Алексић, писац за децу и педагог, сећа се једног огледа са факултета о раном читању који је спроведен са веома малим бебама; експерименталној групи беба (малтене тек рођених) читани су из дана у дан текстови на старогрчком или латинском језику, а у контролној групи нису.
Експеримент је трајао више месеци, свакога дана, а онда је све прекинуто. „Након петнаестак или више година, кад су се сва посматрана деца сусрела са класичним језицима, утврђено је да су деца којој је читано над колевком знатно брже савладавала програм класичних језика од деце из контролне групе. Просто речено – ишло им је и боље и брже! Овај оглед савршен је пример о значају раног учења и раних утицаја на децу. Алегоријски речено, свако дете је океан у који се сливају намерни и ненамерни токови, а оно све њих упија и учи све оно што доживљава, и све оно што живи. Стално понављам основно начело предшколске педагогије, а оно гласи – дете учи све оно што живи.“ Одвајање макар пола сата свакодневно за сусрет детета са књигом, сасвим је довољно да се стекне та величанствена навика за најприватнији доживљај у животу, а то је читање књиге.
Своје прве књиге нисмо прочитали сами, неко други нам их је читао. И ту не можемо предати своју одговорност дисковима, ТВ-у, или било каквој другој справи, појашњава Весна Алексић. „То је игра један на један. За прве приче и књиге потребан је глас драге особе, жив глас, контакт очима, књига у рукама… Књига вероватно има илустрације и треба да их има, али оне су у функцији покретања правих, живих слика у глави детета. Тај тренутак кад дете заинтересујемо да нас слуша и ствара филм у својој глави, тај тренутак кад почне да нас прекида и поставља питања… тај тренутак је победа своје врсте. Ево зашто: није само у питању развој говора, уз говор иде и мишљење, а са њим и она фантастична особина искључиво дата људском мозгу, а зове се машта! Сви знамо колика је улога маште чак и у егзактним наукама! А тек у развоју дечјег ума и да не говоримо“, истиче Весна Алексић. У садашњем тренутку, кад је свет већ загушен сликама, фотографијама, анимираним и осталим филмовима, прави је подвиг читати на обичан старински начин са дететом, што је и најпродуктивније. Да би заволело књигу и постало читалац, дете мора да види и осети код других да је то нешто у чему се ужива, напомиње она.
„Ако се њему пружи то директно уз помоћ родитеља, баке или деке, онда је добробит извесна. Кроз читање, дете ће формирати прве ставове и прва етичка и естетичка сазнања; кроз читање научиће и да се игра значењима, да мења улоге и судове, да проширује сазнање, да увиђа да је читање најлепша и неограничена игра. Рецимо, ако прво упозна класичну причу о Црвенкапи, онда ће моћи само да мења ликове, да претвара вука у позитиван лик а Црвенкапу у негативни и сл. Онда следи везивање за неке ликове (ето учења ‘преко срца’), потреба за понављањем неких прича, а све то уз употребу говора који се неосетно али убрзано развија, не само у фонду речи него и у функцијама говора, а оне су најбитније. Пре свега важна је имагинативна функција говора, која иде уз имагинативне игре, а то су оне непроцењиво важне игре ‘ко бајаги’. Чувена причица Драгана Лукића која најбоље илуструје имагинативне способности деце је она кад пролазник пита девојчицу како може да прича са лутком без главе, а девојчица му каже да лутка има главу. Он опет каже да нема главу, а девојчица му одбруси: „Али чико, ви не знате да се играте!“ Без имагинативних игара и говора који их прати нема правилног развоја, и кад чујете своје дете како говорно нешто фантазира, пустите га, на добром је путу“, објашњава наша саговорница и закључује: „У раном узрасту велика је улога и успутног, ненамерног учења. Оно може такође да се осмисли и да не изгледа као учење, а да то у ствари буде. Зашто дете да вам рецитује одломке из ЕПП програма, кад то могу да буду одломци из Чика Јовине ризнице?“
Пишу Зорица Марковић и Ана Митић
Извор: Недељник