Ovih dana roditelji će donositi odluku o tome na koji način će njihova deca pohađati nastavu u narednom periodu. Za neke je ta odluka jednostavna, za druge je klackalica koja nikako da prevagne na jednu stranu.
Preporuka roditeljima je da izgrade svoj stav i da donesu prvo sami u svom roditeljskom savezu odluku o tome kako će se ponašati i voditi u svemu što nadolazi u predstojećem periodu. To je veoma težak zadatak, frustrirajuć i neprijatan, jer se odluka svodi na svaku porodicu pojedinačno. U takvom vremenu živimo, sa mnogo slobode u kome se dozvoljava da jedno dete ide u školu, a drugo ne i ova odluka je samo jedna u moru odluka u vaspitanju koju savremeni roditelji moraju da donose, počevši od načina rođenja, carski ili prirodni porođaj, da li će dete da doji ili ne, da li će da ide u vrtić ili ne, da li će da koristi internet ili ne itd…
Mnogo slobode iziskuje mnogo odgovornosti i donošenja odluka skoro na svakodnevnom nivou, i to dodatno umara i otežava proces vaspitanja i odrastanja. U redu je reći da je teško, da smo kao roditelji umorni. U redu je ljutiti se što nema jasne jednoglasne odluke za sve, koju neko drugi (škola, država, stručnjaci) treba da donesu umesto nas. Međutim, istina je da jedne istine nema, da postoji samo “naša” istina, naše porodične vrednosti i to je najteži ali i najslobodniji proces. Upoznati sebe i svog partnera, preispitati sopstvene vrednosti i staviti ih kao prioritet.
Šta to znači?
Na prvom mestu biti upoznat sa time da svako “da” donosi neko “ne”. Ako želim da moje dete ide u školu, to znači da će biti izloženo većem riziku od zaraze virusom. Da li ja i moj partner možemo sa time da se nosimo? Da li to možemo da podnesemo? Šta je za nas prioritet, uz punu svest o drugoj strani svake odluke, jer ne može se izabrati opcija koja odgovara svemu. A u ljudskoj prirodi je da bira ono gde ne može ništa da izgubi. To sve češće u današnje vreme nije slučaj, te je jedina opcija da budemo mirniji, odlučniji i otporniji na sve što dolazi svest o tome šta gubimo pri svakoj odluci i zarad čega. Jedino tako, kao roditelji ćemo ulivati miran stav i deci, bez obzira na tehnike i metode ili reči koje im prenosimo. Jer, naglašavam, mi nikada deci ne prenosimo određene cake i tehnike, nego vrednosti koje im ostaju u životu.
Onda je lako dati lični odgovor na pitanje: “Kako postupiti ako dete negoduje i ne želi u školu?” jer će roditelji imati sami svoj odgovor na ovo pitanje i neće biti u nedoumicama.
Važno je istaći jedno pravilo asertivne komunikacije koje glasi “Pravo na promenu mišljenja.”, gde kakva god da je početna odluka roditelja ona se može promeniti. Pa tako, na primer, možete reći: “Slušaj ćerko/sine, mi smo mislili da ne ideš u školu jer nam se učinilo da je tako sigurnije i udobnije, ali vidimo da ne možemo da se uskladimo, da si usamljen/a, da ti nedostaju drugari, te možeš krenuti, ali to znači samo pod uslovima da se nosi maska, da se ruke peru dok izbrojiš do 30 svaki put kada si u toaletu, pre odmora i posle odmora itd…” i uvek, bez obzira koliko dete ima godina, pitajte na kraju: “Šta ti misliš o tome, da li se slažeš ili ne? Kako ti se čini predlog? Možeš li da ispoštuješ dogovor?”
Ako deca ostaju kod kuće, takođe ih treba pripremiti na sve što ih čeka, što znači reći im sve što mislite, i uključiti u organizaciju. Ako neće viđati društvo u školi ponudite mu alternative kako može ispuniti tu potrebu za društvom, kada, gde kako, napravite zajednički dogovor.
Da bi sve ovo proteklo što sigurnije, najpre Vi kao roditelj, kao osoba, porazgovarajte sami sa sobom (bez ikoga da Vas ometa) šta Vi želite, čega se Vi plašite, napišite na papir šta Vas najviše brine i dajte odgovor na sva pitanja: “Šta ako se desi ovo…”, prelistajte medije u koje verujete, proverite sa prijateljima čija mišljenja poštujete i sami donesite neki svoj stav sa kojim se najviše slažete. Zatim kada porazgovarate sami sa sobom, popričajte sa partnerom, kada ste sami, kada niko nije preumoran ili iznerviran, iznesite sve što vas muči i napravite samo vaš plan.
Tek onda treći korak je da uključite i decu u sve to.
Nije lako, ali lakše ne može 🙂
Autor: Sunčica Jovanović, master psiholog, sertifikovani psihoterapeut i životni trener O.L.I. psihodinamske integrativne psihoterapije.