Kо је био Ђорђе Вајферт?

7 јуна, 2015
„НЕЋЕ СВЕ ШТО САМ ЈА УМРЕТИ”
„Дубоко верујем да сва моја браћа морају чинити напоре на свом усавршавању, а радећи тако, усавршавају наше друштво. Тај труд, тај богомдани дар да изграђујемо сами себе и сопствени карактер је снага у коју ја верујем”, говорио је чувени српски индустријалац и добротвор

 

 djordje-vajfert-

 

Немац по пореклу, свом народу, како је називао српски народ с којим је живео и радио, подарио је небројена добра. Осим великог прегалачког рада, који му је обезбедио место једног од најбогатијих људи свог доба, Ђорђе Вајферт био је велики добротвор и задужбинар, отац српске индустријализације, банкарства, али и зачетник многих рудника у Србији. Оно по чему је најпознатији било је пиво „вајферт”, које се и данас производи.
Забележено је да је за живота био и богат и сиромашан, али никада одвојен од свог народа. Градио је болнице, школе, амбуланте, радничке станове, цркве, помагао културне установе.

 
Брига за раднике
 

Ђорђе Вајферт рођен је у Панчеву 15. јуна 1850. године. Мајка Ана и отац Игњат били су Немци, католици и грађани Мађарске, која је у то доба била део Аустроугарске царевине. Завршио је немачку основну школу и мађарску гимназију у Панчеву, а трговачку академију у Будимпешти. Породица га је потом послала у пољопривредну школу у Минхену, где је специјализовао технологију прављења пива. У међувремену, породични посао у производњи пива у Панчеву нагло се ширио, па је изграђена нова пивара на Топчидерском брду у Београду. Предата је на управљање младом Ђорђу Вајферту који се преселио у Београд и 1873. године оженио Маријом Гиснер.
Он је брзо схватио да је највећа тешкоћа у прављењу пива зависност од угља, који се користи за његову производњу. Кренуо је да тражи богата налазишта и врло брзо добио концесију на рудник угља у Костолцу. Хроничари кажу да је ова почетничка срећа пробудила у Вајферту страст за рударством. Отворио је мноштво рудника који су се, у већини случајева, показали непрофитабилним, па је 1895. године био у великим тешкоћама. Забележено је да се на „београдској калдрми” говорило – дужан као Вајферт.
Упорност и страст за копањем руде ипак су уродиле плодом. Вајфертови инжењери открили су на подручју села Бор најбогатије налазиште бакра у Европи. Током неколико година сеоце је постало велики рударски град, а Ђорђе Вајферт најбогатији човек у Србији. Назван је оцем српске рударске индустрије.
Отворио је једанаест рудника, међу којима је био и рудник живе на Авали, олова Рупље, као и злата Рукмалне. Финансијски успех с рудницима омогућио му је да прошири и пиварско предузеће, па је отворио погоне у Сремској Митровици и Нишу, а његово пиво постало је најпознатије у Србији. Забележено је да је Вајферт био у много чему испред свог времена, па и по понашању према својим радницима. Људе и градове повезивао је градећи пруге и путеве, умрежавајући тако и своје руднике с главним лукама и трговинским средиштима. Саградио је радничка насеља, школе, болнице, цркве и млинове и остало је упамћено да је био први фабрикант који је својим радницима плаћао боловање. Тврдио је да му је била жеља да оствари однос између послодавца и запосленог као у оквиру једне велике породице.
Година 1873. по много чему је била значајна за Ђорђа Вајферта. Те године постао је држављанин Србије и помагао развој државних установа после стицања независности од турске власти. Један је од оснивача Српске трговинске коморе и њен први председник, као и један од оснивача и први гувернер Народне банке Србије. Стварању централне српске финансијске установе противила се влада краља Милана Обреновића, али је Вајферт с групом српских банкара успео 1884. године да отвори централну банку, постане њен први гувернер и на том положају остане до 1926. године. Тврди се да је он поставио темеље савременог банкарства у Србији крајем 19. века. По завршетку Првог светског рата, 1919. године, гувернер Вајферт радио је на претварању Народне банке Србије у Народну банку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), као и на учвршћивању динара у стабилну европску валуту. Забележено је и да је током Првог светског рата руководио српском централном банком из Марсеја и тако сачувао ту установу, њене основне делатности и највећи део њене имовине. После рата претворио је Народну банку Србије у емисиону установу Краљевине СХС. Из Француске је помагао српској војсци на Солунском фронту, а по окончању рата вратио се у Београд и свесрдно приступио обнови престонице.
Био је вредан и у својој масонској ложи, где су га ословљавали са Брат Ђуро. Забележено је да је писао ћирилицом, па је постао познат и његов потпис. Његови савременици записали су да је дужности обављао скромно и умерено, а да је најбољи епитаф за његов живот и рад онај који гласи: „Нон омнис мориар”, односно „Неће све што сам ја умрети.”

 
На одру медаља за храброст

Александар Васиљевич Соловјев
Табла с новцем из збирке Ђорђа Вајферта


Ђорђе Вајферт није био члан ниједне политичке партије у Србији, али је учествовао у политичком животу. Током српско–турског рата 1876–1878. године био је добровољац у српској коњици, а од његовог новца који је поклонио војсци купљени су први топови за артиљеријске јединице. За показану храброст у преношењу порука између јединица под непријатељском ватром одликован је медаљом за храброст. По његовој изричитој жељи, од свих одликовања које је током живота добио, кад је умро, 1937. године, у ковчег крај његовог тела стављена је једино та медаља. У свему што је радио покушавао је, забележили су хроничари, да успостави равнотежу, па је тако у време Тимочке буне 1883. године ризиковао живот покушавајући да код краља Милана Обреновића издејствује да се смртне казне за побуњенике преиначе у казне затвора. То му је пошло за руком што је био пут за заустављање крвопролића у Србији.
Током Балканског рата 1912. године, у време велике оскудице хране у Београду, Ђорђе Вајферт платио је да се набави 60.000 векни хлеба подељених сиромашним београдским породицама. После рата основао је Фондацију свети Ђорђе, која се бавила прикупљањем новчане помоћи за ратне ветеране и војне инвалиде.
Петнаестак година раније помогао је оснивање друштва Краљ Стефан Дечански, које се бавило смештајем и образовањем глувонеме деце. До краја живота био је један од главних добротвора те установе и њен доживотни почасни председник. Заједно с Единбуршким саветом шкотских жена и Лондонским саветом шкотских жена, Вајферт је финансирао изградњу Болнице за жене и децу у Тиршовој улици у Београду. Поклонио је и земљиште за изградњу зграде тадашњег Београдског женског друштва, а доста новца издвојио је и за изградњу зграде Српске академије наука и уметности. Музеју Београда оставио је велику збирку слика, а вредну нумизматичку збирку од преко 14.000 новчића поклонио је Београдском универзитету. Ова збирка старогрчког и римског новца и данас се сматра једном од најбогатијих у свету.
Вајферт је саградио и две цркве. Реч је о римокатоличкој Цркви свете Ане у Панчеву, као и православној Цркви светог Ђорђа у Бору. Кад је Вајферт умро, католички бискуп у Панчеву није дозволио да буде сахрањен на гробљу цркве коју је саградио с обзиром на то да је био слободни зидар (масон).

 
ПОКЛОН УНИВЕРЗИТЕТУ 

Александар Васиљевич Соловјев
Наслона страна каталога Нумизматичке збирке коју је Вајферт поклонио Београдском универзитету

 
 

Сакупљањем старих новчића почео је да се бави Хуго Вајферт, млађи брат Ђорђа Вајферта. „Величанствено благо римских златних медаљона”, које је сакривала једна њива у Борчи, брзо се увећавало кад се у сакупљање укључио и старији брат, откупом старих новчића из доба од 239. до 256. године из околине Виминацијума. После Хугове преране смрти, у сакупљање старих новчића укључио се и отац Игњат, а после очеве смрти сва брига о ретком благу прешла је на Ђорђа Вајферта. Склоњена у бечки Доротеум, збирка је преживела Први светски рат и, по Вајфертовој жељи, 1923. године поклоњена Универзитету у Београду.
Збирка се данас налази у оригиналној посебној каси коју је за њу предвидео дародавац Вајферт.
„С примерцима монетарних емисија свих периода ковања, од антике до савременог доба, високонаучно вреднована, она је извор за решавање многих питања која поставља нумизматика”, записали су писци књиге „Добротвори београдском универзитету”.
Највећи део нумизматичке збирке поклоњене Универзитету у Београду припада римском републиканском и царском ковању, као и емисије грчких градова на Балкану, Сицилији и јужној Италији, ковање македонског краља Филипа ИИ и Александра Великог. Ту су и збирке келтског новца, такозваног рудничког новца 2. века, кованог за руднике у Горњој Мезији, Далмацији, Панонији. У збирци је и значајан фонд византијског новца од 5. века до пада Цариграда, као и примерци средњовековних фризашких пфенига и европских талир.


Љиљана Миленковић
Извор: politikin-zabavnik.rs

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама