Ko je bio Đorđe Vajfert?

jun 7, 2015
„NEĆE SVE ŠTO SAM JA UMRETI”
„Duboko verujem da sva moja braća moraju činiti napore na svom usavršavanju, a radeći tako, usavršavaju naše društvo. Taj trud, taj bogomdani dar da izgrađujemo sami sebe i sopstveni karakter je snaga u koju ja verujem”, govorio je čuveni srpski industrijalac i dobrotvor

 

 djordje-vajfert-

 

Nemac po poreklu, svom narodu, kako je nazivao srpski narod s kojim je živeo i radio, podario je nebrojena dobra. Osim velikog pregalačkog rada, koji mu je obezbedio mesto jednog od najbogatijih ljudi svog doba, Đorđe Vajfert bio je veliki dobrotvor i zadužbinar, otac srpske industrijalizacije, bankarstva, ali i začetnik mnogih rudnika u Srbiji. Ono po čemu je najpoznatiji bilo je pivo „vajfert”, koje se i danas proizvodi.
Zabeleženo je da je za života bio i bogat i siromašan, ali nikada odvojen od svog naroda. Gradio je bolnice, škole, ambulante, radničke stanove, crkve, pomagao kulturne ustanove.

 
Briga za radnike
 

Đorđe Vajfert rođen je u Pančevu 15. juna 1850. godine. Majka Ana i otac Ignjat bili su Nemci, katolici i građani Mađarske, koja je u to doba bila deo Austrougarske carevine. Završio je nemačku osnovnu školu i mađarsku gimnaziju u Pančevu, a trgovačku akademiju u Budimpešti. Porodica ga je potom poslala u poljoprivrednu školu u Minhenu, gde je specijalizovao tehnologiju pravljenja piva. U međuvremenu, porodični posao u proizvodnji piva u Pančevu naglo se širio, pa je izgrađena nova pivara na Topčiderskom brdu u Beogradu. Predata je na upravljanje mladom Đorđu Vajfertu koji se preselio u Beograd i 1873. godine oženio Marijom Gisner.
On je brzo shvatio da je najveća teškoća u pravljenju piva zavisnost od uglja, koji se koristi za njegovu proizvodnju. Krenuo je da traži bogata nalazišta i vrlo brzo dobio koncesiju na rudnik uglja u Kostolcu. Hroničari kažu da je ova početnička sreća probudila u Vajfertu strast za rudarstvom. Otvorio je mnoštvo rudnika koji su se, u većini slučajeva, pokazali neprofitabilnim, pa je 1895. godine bio u velikim teškoćama. Zabeleženo je da se na „beogradskoj kaldrmi” govorilo – dužan kao Vajfert.
Upornost i strast za kopanjem rude ipak su urodile plodom. Vajfertovi inženjeri otkrili su na području sela Bor najbogatije nalazište bakra u Evropi. Tokom nekoliko godina seoce je postalo veliki rudarski grad, a Đorđe Vajfert najbogatiji čovek u Srbiji. Nazvan je ocem srpske rudarske industrije.
Otvorio je jedanaest rudnika, među kojima je bio i rudnik žive na Avali, olova Ruplje, kao i zlata Rukmalne. Finansijski uspeh s rudnicima omogućio mu je da proširi i pivarsko preduzeće, pa je otvorio pogone u Sremskoj Mitrovici i Nišu, a njegovo pivo postalo je najpoznatije u Srbiji. Zabeleženo je da je Vajfert bio u mnogo čemu ispred svog vremena, pa i po ponašanju prema svojim radnicima. Ljude i gradove povezivao je gradeći pruge i puteve, umrežavajući tako i svoje rudnike s glavnim lukama i trgovinskim središtima. Sagradio je radnička naselja, škole, bolnice, crkve i mlinove i ostalo je upamćeno da je bio prvi fabrikant koji je svojim radnicima plaćao bolovanje. Tvrdio je da mu je bila želja da ostvari odnos između poslodavca i zaposlenog kao u okviru jedne velike porodice.
Godina 1873. po mnogo čemu je bila značajna za Đorđa Vajferta. Te godine postao je državljanin Srbije i pomagao razvoj državnih ustanova posle sticanja nezavisnosti od turske vlasti. Jedan je od osnivača Srpske trgovinske komore i njen prvi predsednik, kao i jedan od osnivača i prvi guverner Narodne banke Srbije. Stvaranju centralne srpske finansijske ustanove protivila se vlada kralja Milana Obrenovića, ali je Vajfert s grupom srpskih bankara uspeo 1884. godine da otvori centralnu banku, postane njen prvi guverner i na tom položaju ostane do 1926. godine. Tvrdi se da je on postavio temelje savremenog bankarstva u Srbiji krajem 19. veka. Po završetku Prvog svetskog rata, 1919. godine, guverner Vajfert radio je na pretvaranju Narodne banke Srbije u Narodnu banku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS), kao i na učvršćivanju dinara u stabilnu evropsku valutu. Zabeleženo je i da je tokom Prvog svetskog rata rukovodio srpskom centralnom bankom iz Marseja i tako sačuvao tu ustanovu, njene osnovne delatnosti i najveći deo njene imovine. Posle rata pretvorio je Narodnu banku Srbije u emisionu ustanovu Kraljevine SHS. Iz Francuske je pomagao srpskoj vojsci na Solunskom frontu, a po okončanju rata vratio se u Beograd i svesrdno pristupio obnovi prestonice.
Bio je vredan i u svojoj masonskoj loži, gde su ga oslovljavali sa Brat Đuro. Zabeleženo je da je pisao ćirilicom, pa je postao poznat i njegov potpis. Njegovi savremenici zapisali su da je dužnosti obavljao skromno i umereno, a da je najbolji epitaf za njegov život i rad onaj koji glasi: „Non omnis moriar”, odnosno „Neće sve što sam ja umreti.”

 
Na odru medalja za hrabrost

Aleksandar Vasiljevič Solovjev
Tabla s novcem iz zbirke Đorđa Vajferta


Đorđe Vajfert nije bio član nijedne političke partije u Srbiji, ali je učestvovao u političkom životu. Tokom srpsko–turskog rata 1876–1878. godine bio je dobrovoljac u srpskoj konjici, a od njegovog novca koji je poklonio vojsci kupljeni su prvi topovi za artiljerijske jedinice. Za pokazanu hrabrost u prenošenju poruka između jedinica pod neprijateljskom vatrom odlikovan je medaljom za hrabrost. Po njegovoj izričitoj želji, od svih odlikovanja koje je tokom života dobio, kad je umro, 1937. godine, u kovčeg kraj njegovog tela stavljena je jedino ta medalja. U svemu što je radio pokušavao je, zabeležili su hroničari, da uspostavi ravnotežu, pa je tako u vreme Timočke bune 1883. godine rizikovao život pokušavajući da kod kralja Milana Obrenovića izdejstvuje da se smrtne kazne za pobunjenike preinače u kazne zatvora. To mu je pošlo za rukom što je bio put za zaustavljanje krvoprolića u Srbiji.
Tokom Balkanskog rata 1912. godine, u vreme velike oskudice hrane u Beogradu, Đorđe Vajfert platio je da se nabavi 60.000 vekni hleba podeljenih siromašnim beogradskim porodicama. Posle rata osnovao je Fondaciju sveti Đorđe, koja se bavila prikupljanjem novčane pomoći za ratne veterane i vojne invalide.
Petnaestak godina ranije pomogao je osnivanje društva Kralj Stefan Dečanski, koje se bavilo smeštajem i obrazovanjem gluvoneme dece. Do kraja života bio je jedan od glavnih dobrotvora te ustanove i njen doživotni počasni predsednik. Zajedno s Edinburškim savetom škotskih žena i Londonskim savetom škotskih žena, Vajfert je finansirao izgradnju Bolnice za žene i decu u Tiršovoj ulici u Beogradu. Poklonio je i zemljište za izgradnju zgrade tadašnjeg Beogradskog ženskog društva, a dosta novca izdvojio je i za izgradnju zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti. Muzeju Beograda ostavio je veliku zbirku slika, a vrednu numizmatičku zbirku od preko 14.000 novčića poklonio je Beogradskom univerzitetu. Ova zbirka starogrčkog i rimskog novca i danas se smatra jednom od najbogatijih u svetu.
Vajfert je sagradio i dve crkve. Reč je o rimokatoličkoj Crkvi svete Ane u Pančevu, kao i pravoslavnoj Crkvi svetog Đorđa u Boru. Kad je Vajfert umro, katolički biskup u Pančevu nije dozvolio da bude sahranjen na groblju crkve koju je sagradio s obzirom na to da je bio slobodni zidar (mason).

 
POKLON UNIVERZITETU 

Aleksandar Vasiljevič Solovjev
Naslona strana kataloga Numizmatičke zbirke koju je Vajfert poklonio Beogradskom univerzitetu

 
 

Sakupljanjem starih novčića počeo je da se bavi Hugo Vajfert, mlađi brat Đorđa Vajferta. „Veličanstveno blago rimskih zlatnih medaljona”, koje je sakrivala jedna njiva u Borči, brzo se uvećavalo kad se u sakupljanje uključio i stariji brat, otkupom starih novčića iz doba od 239. do 256. godine iz okoline Viminacijuma. Posle Hugove prerane smrti, u sakupljanje starih novčića uključio se i otac Ignjat, a posle očeve smrti sva briga o retkom blagu prešla je na Đorđa Vajferta. Sklonjena u bečki Doroteum, zbirka je preživela Prvi svetski rat i, po Vajfertovoj želji, 1923. godine poklonjena Univerzitetu u Beogradu.
Zbirka se danas nalazi u originalnoj posebnoj kasi koju je za nju predvideo darodavac Vajfert.
„S primercima monetarnih emisija svih perioda kovanja, od antike do savremenog doba, visokonaučno vrednovana, ona je izvor za rešavanje mnogih pitanja koja postavlja numizmatika”, zapisali su pisci knjige „Dobrotvori beogradskom univerzitetu”.
Najveći deo numizmatičke zbirke poklonjene Univerzitetu u Beogradu pripada rimskom republikanskom i carskom kovanju, kao i emisije grčkih gradova na Balkanu, Siciliji i južnoj Italiji, kovanje makedonskog kralja Filipa II i Aleksandra Velikog. Tu su i zbirke keltskog novca, takozvanog rudničkog novca 2. veka, kovanog za rudnike u Gornjoj Meziji, Dalmaciji, Panoniji. U zbirci je i značajan fond vizantijskog novca od 5. veka do pada Carigrada, kao i primerci srednjovekovnih frizaških pfeniga i evropskih talir.


Ljiljana Milenković
Izvor: politikin-zabavnik.rs

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama