Nisam imala kome da kažem do sada, al’ kad već pitaš, ja još osećam taj šamar na desnom obrazu. Majka me je skoro iznenadila: a šta sam ja to uradila pa ne želiš više da dođeš, uopšte me ne zoveš? Nisam stigla ni da smislim neku blagu belu laž, da skliznemo u ono bezazleno „nemam vremena, mama“, „znam, mnogo si opterećena“ – kad je rekla: „Pa da, oduvek si više volela babu!“
Sećate se onog glupog pitanja što se redovno provlačilo na slavama i porodičnim okupljanjima: koga više voliš, mamu ili tatu?
Da mogu, ja bih ga potisnula na krajnji rub kosmosa, negde u nesvesno, gde se ne postavljaju apsurdna pitanja i opterećuju dečji mozgovi i srca. Samo, ne mogu, jer se utisnulo duboko, zahvaljujući smehu moje ujne, koja se petnaest minuta držala za stomak, i šamaru koji je usledio kad su otišli gosti. „Lepo me ti, ćerko, obruka.“ Šljus.
‘Ajde, neka mi neko kaže, koji je tačan odgovor na pitanje: koga više voliš, mamu ili tatu?
To je teško pitanje i za dete čiji se roditelji slažu, a ne za mene čiji su se tukli kao „kečeri“. A ne za mene koja se u tom haotičnom vrtlogu njihovih svakodnevnih svađa uvek držala za rub babine kućne haljine i sklanjala se u toplo krilo.
„Babu!“, rekla sam ponosno, a soba se zavrtela od iznenadno praskavog ujninog smeha i maminog grom-pogleda.
„Znaš šta si ti? Nezahvalna! Otac i majka je rodili, a ona najviše voli BABU! Šta ti je ona dala?!“, zujalo mi je u ušima posle šamara.
A šta mi je ona dala?!
Ta ošamarena devojčica nije tada znala da odgovori prosto, rečima, jezikom srca: dala mi je LJUBAV.
Ima ta jedna slika – jedna od nekoliko retkih – na kojoj smo moja baba i ja. Ona u roze kućnoj haljini, čarape, ne, štucne, crne, jedna, ona leva skliznula s kolena, crni pleten prsluk – prskast – u ruci joj maramica – veseli se. Za drugu ruku drži mene, svoju prvu unuku. U fotoaparat ne gleda, sujeverno oprezno, „da joj to sokoćalo ne uzme malo od duše“, govorila je. I ja gledam u stranu – u oca, znam, samo što se to na fotografiji ne vidi. Usne su mi crvene, kao da sam mazala karmin, a u stvari, imam jedva četiri godine i temperaturu 38,5 – ali niko još nije primetio. Božić je ili veče uoči Svetog Jovana, naše slave, na poleđini fotografije ne piše tačno, samo mesec i babino i moje ime. Posle tog škljocaja, kad se završi pesma koju pevaju, baba pozove moju majku: ‘de, vidi, ovo mi dete kao malo vruće. Ali majka je ne posluša, malo iz inata, a malo jer ne želi da skloni pogled s mog oca koji već ne broji čašice rakije.
„Šta ti se pa strašno desilo?“, dreknula je jednom na mene kad sam je podsetila na to gledajući slike. „Sirće u čarape, malo rakijska obloga na grlo, ujutro si bila k’o nova! Nismo ni kod lekara išli!“, to je bila svečana i zvanična odbrana.
Nisu prošle godine, prošle su decenije dok sam shvatila – a što ja napadam svoju majku? Šta mi treba da se ona od mene brani? Hoću li tako umiriti to maleno zbunjeno dete što ga baba drži za ruku? Tu devojčicu u izbušenim čarapama? Sećam se, rekla sam jednom potpuno poraženo: „Ni za slikanje niste mogli da mi obujete cele čarape?! Kakva si ti to majka?!“
Ona se danima ljutila na mene, „za srce sam je ujela“, rekla je. I tako smo se godinama vrtele u međusobnom povređivanju. Ne zna se koja je više bila ranjena. Posle, kad sam kao odrasla, rodila svoju decu, više nisam osećala ni ljutnju, ni povređenost, ni želju da je bilo drugačije. Nisam više osećala ništa za njih dvoje, moje roditelje.
„Nikad nije kasno za srećno detinjstvo“, rekla mi je dobra prijateljica. Pomislila sam da tako mogu da pričaju samo oni srećni, što su imali dobre roditelje, roditelje koji su ih voleli. To sam joj i rekla.
„Pa i tebe su tvoji roditelji voleli. Oni nisu voleli sebe. A kad ne voliš sebe, onda veruješ da ljubav ne zaslužuješ, pa ne znaš ni da je pokažeš! Sve dok budeš zatvarala oči na to, zatvaraš ih i za sve ostalo: i za radost, i za sreću, i za ljubav. Kada naučimo da budemo zahvalni na svemu što imamo, onda se pogled otvara. Onda se srce otvara. Znam da si ljuta, ali razmisli: kako možeš da budeš ljuta na one što su te rodili?“
„A kako je moja baba znala?! Kako je žena sa četiri razreda škole znala da pokaže ljubav? Kako moja majka to nije osetila od nje? Kažeš da bukvalno sve treba da im bude oprošteno samo zato što su nam dali život?!“, opirala sam se do besvesti. Čvrsto zatvorenih očiju.
Mnogo je vremena prošlo dok sam shvatila, dok sam duboko u srcu osetila, da je uvek i iza svega ljubav. Moja baba nije živela dovoljno dugo da to vidi – da sam se rodila kao melem za njenu ranu. Da sam se rodila da ponovim njenu posvećenu filozofiju života. Da sam se rodila da živim istinski. Živela je tek toliko da shvati da sam nasledila njen karakter – isti onaj koji je u sukobu sa majčinim – ali ne i da vidi kako iznad te goleme muke, iz te čudne porodične zamke, uspeva da se izvuče.
Ne znam po koji put sam u svom životu pogledala tu fotografiju, u devojčicu sa dva malena srca na bluzi i „krompirom“ na desnoj čarapi, na zbunjeno lice koje oseća – uprkos svemu – da je sigurno, sve dok ga izborana ruka drži za prstiće. Ali po prvi put sam videla u dalekom odsjaju prošlih vremena ranjeno srce moje majke koje shvata da je svet prestrašno mesto i da nema snagu ni moć da me sačuva. Po prvi put sam osetila strah koji se rađa podmuklo, iz ljubavi, baš zato što su oči zatvorene za sve ono drugo – lepo, na čemu smo zaboravili da budemo zahvalni.
„Oduvek si više volela babu!“, optužila me je majka.
„Ne. Jednostavno sam je volela. Kao što volim i tebe…“, htela sam da kažem… ali i mene je bilo strah, isto kao i nju. Zato se ona vrtela u tom krugu: čas je jadikovala, čas me napadala, čas kritikovala. Nije umela bolje. Kao što valjda nijedan roditelj koji ošamari dete ne ume bolje.
„Ne pravdam je,“ znaš, „Samo je verovatno po prvi put u životu razumem.“
„Otvorila si oči…“
