Kada sam imala 11 godina pitala sam tatu kako su nastali ljudi. On mi je odgovorio da su postali od životinja. Pitala sam ga odmah potom kako su nastale životinje, biljke, trava, pčelice, paukovi, mace i konji. Na neka pitanja sam dobila odgovor, a neka sam potražila u Bremsovoj knjizi „Život životinja“ u kojoj sam saznala sve što me je zanimalo u vezi sa životinjama.
Na ovaj način sam stasavala i uporedo razvijala svoju maštovitost i kreativnost.
Zašto je mašta važna? Kroz maštu se borimo i protiv ovog obezglavljenog sveta koji je protkan najsavremenijom tehnologijom koja sve više uzima maha i okupira naše mlade ljude. Bezbroj sati provedenih pred kompjuterom ne mogu stvoriti emociju koju može napraviti jedna izmaštana knjiga, jedna super šašava ideja.
Godinama čitajući i odrastajući uz knjigu sakupi se i iskustvo i mudrost. Postane se razboritiji, snažniji, jači. Postane se osoba koja konačno odraste, ali negde u sebi i dalje neguje i čuva ono dete što u noći kad kuća spava, ispod ćebeta pod lampom čita svoju omiljenu knjigu sa omiljenim junacima.
Kažu da se knjige rađaju iz bola i tuge
Čak i one vesele, razdragane i nesputane kao što je i moja prva knjiga. Onda čovek poželi da stvara i podari ljudima deo sebe, deo svojih razmišljanja i svega onog lično proživljenog. Tada se odluči da piše, slika ili možda glumi. Tako sam i ja odlučila da svoj talenat za pisanjem pretočim u knjigu za decu koju sam nazvala „Koliba u hrastovoj šumi“.
I mene je inspirisala bol, ali ne brinite, ovo nije tužna knjiga, sa njom odlazite van granica ovog sveta, u neki lepši prostor i vreme. U njoj srećete dva junaka koji vam se utkaju u dušu već nakon prvih stranica knjige.
Ko su junaci Kolibe u hrastovoj šumi
Maksimilijan Hladnoprstić, zvani Maks, glavni je junak knjige. Starmali dečak sa neobičnim osobinama i još neobičnijim pogledom na svet koji zna da priča jezikom sova i puževa, ume da svira klavir, zna fantastično da „mozga“ i da, poput iskusnih ljudi, stvari drži pod kontrolom. Međutim, u njegov život ulazi jedna devojčica koja se zove Vilhelmina Čarapić, zvana Mina, pravi majstor u pravljenju čarobnih napitaka, devojčica sa bezbroj kvaliteta, spretna i duhovita. Njihova obostrana želja za avanturom ih u jednom trenutku spoji, te oni kreću na putovanje kroz vreme, otkrivajući jednu kolibu u šumi, u kojoj pronalaze vremensku mašinu.
Na tom putu doživljavaju niz lepih ali i opasnih situacija u kojima ih njihove veštine, kao i inteligencija uvek načine pobednicima. Ovo je tim koji dobija svaku bitku.
Maks i Mina predstavljaju razum i osećajnost, sputano i slobodno, hrabro i ishitreno, realno i maštovito. Sve su to posebnosti ova dva junaka kroz koja svako biće, bez obzira na godine, može da oseća i diše bar na momenat kao dete. Na tom putu iskušenja, odrastanja, straha i sreće oni otkrivaju ono što ih najjače povezuje i što je zapravo najbitnije: neraskidivo i zauvek negovano prijateljstvo…
Međutim, kroz Minu i Maksa, kroz ove šašavnjikavastične junake prepune životne radosti, možemo da vidimo ljude, odrasle, koji su na tren zaboravili da budu deca. Njihova specifičnost se ne ogleda samo u tome kroz šta oni prolaze, već i kako prolaze. Pomalo mozgaju, ponekad prekrajaju i spajaju sopstvene sudbine. Baš kako i odrasli. Donose važne odluke u bitnim momentima, pokazuju strah, nemogućnost, predaju, ali i borbu, požrtvovanost, snagu, upravo sve ono što poseduju i odrasli ljudi.
Zato ovo nije knjiga samo za decu, ovo je knjiga za svakoga, bez obzira na godine. Ovo je knjiga o svim zaboravljenim vrednostima koje treba da krase ljudski rod. Ovo je knjiga o poštovanju, o slobodi, o deljenju, o međusobnom pomaganju.
Biografija autorke
Zovem se Gabrijela Čović. Januarsko sam dete, rođeno davne 1973. Rasla sam i odrastala, u Južnom Banatu, u jednom selu gde živi preko osam nacija, tako da znam da kažem reč „zdravo“ na svih osam jezika. Godine su prolazile, ja sam stasala za grad na Tamišu gde ljudi puno kašljucaju zbog rafinerije i petrohemije. Tu završavam gimnaziju i odlazim na studije u Novi Sad. Postajem pravi „filozof“ sa „Filozofskog fakulteta“, ali za francuski jezik i književnost. Prvi posao me vodi preko Sredozemlja do Afrike i Alžira. Potom se vraćam u svoj Banat i počinjem da radim posao nastavnika u jednoj seoskoj osnovnoj školi, a onda i u baletskoj školi gde takođe predajem „jezik ljubavi“. Trenutno živim u gradu, na prvom spratu jedne lepe zgrade. Društvo mi pravi jedan sijamski mačak koji se zove Džez. Tetka sam jednom živahnom devetogodišnjaku Maksimu koji me je inspirisao da napišem ovu knjigu.