Ето га! Чувено питање – Колико има? Наравно, односи се на године, месеце, дане. Мада, када помислим и на висину, тежину, број ципела, одмах ме хвата паника. Бројке уносе немир. Бројке сметају. Маме одлично знају о чему причам.
Колико има? Не, то није обично питање. То не значи – стварно ме занима узраст твог детета – или оно – потрошио сам већ како се зове, дај да питам и колико је стар. Не, не. Ствар је много озбиљнија.
Ове две речи заправо значе – у паници сам, и даље не знам да ли све радим како треба, ако ми сад кажеш да је твоје дете млађе од мог два месеца, а тако лепо хода и не криви стопала, упашћу у депресију, знам ја да се код неких развија пре моторика, код других говор, вечита утеха кад је нешто негде запело, а искрено, мало ми је лакше кад сам видела да је и твој смотан, и како тако можеш отприлике да ми кажеш годину и по, знаш ли ти за свети прећутни договор међу родитељима да се мора рећи прецизно седамнаест месеци, тринаест дана, јер знаш ли ти колико је две недеље, а тек месец дана у дечијем животу, огромна разлика, огромна, и да, он је рођен месец дана раније, а видим да си приметио како парла, паметница мамина, ето, па нек ти буде и мало криво што ми ту и не бараташ цифрама баш најбоље. Чуј ти њега, годину и по, ко још тако говори, године не постоје пре друге, треће.
Е, то значи питање над питањима из паркића.
И кад питају за туђе, маме опет мисле на своје дете. На почетку бојажљиво, а онда све сигурније, директније. Нема ту више околишања. Реци ми колико има, па да се обе, кобојаги, удубимо у веселу игру наше деце, а у глави упоређујемо, сабирамо и одузимамо и на крају делимо.
Аутор: Маја Радовић