Eto ga! Čuveno pitanje – Koliko ima? Naravno, odnosi se na godine, mesece, dane. Mada, kada pomislim i na visinu, težinu, broj cipela, odmah me hvata panika. Brojke unose nemir. Brojke smetaju. Mame odlično znaju o čemu pričam.
Koliko ima? Ne, to nije obično pitanje. To ne znači – stvarno me zanima uzrast tvog deteta – ili ono – potrošio sam već kako se zove, daj da pitam i koliko je star. Ne, ne. Stvar je mnogo ozbiljnija.
Ove dve reči zapravo znače – u panici sam, i dalje ne znam da li sve radim kako treba, ako mi sad kažeš da je tvoje dete mlađe od mog dva meseca, a tako lepo hoda i ne krivi stopala, upašću u depresiju, znam ja da se kod nekih razvija pre motorika, kod drugih govor, večita uteha kad je nešto negde zapelo, a iskreno, malo mi je lakše kad sam videla da je i tvoj smotan, i kako tako možeš otprilike da mi kažeš godinu i po, znaš li ti za sveti prećutni dogovor među roditeljima da se mora reći precizno sedamnaest meseci, trinaest dana, jer znaš li ti koliko je dve nedelje, a tek mesec dana u dečijem životu, ogromna razlika, ogromna, i da, on je rođen mesec dana ranije, a vidim da si primetio kako parla, pametnica mamina, eto, pa nek ti bude i malo krivo što mi tu i ne barataš ciframa baš najbolje. Čuj ti njega, godinu i po, ko još tako govori, godine ne postoje pre druge, treće.
E, to znači pitanje nad pitanjima iz parkića.
I kad pitaju za tuđe, mame opet misle na svoje dete. Na početku bojažljivo, a onda sve sigurnije, direktnije. Nema tu više okolišanja. Reci mi koliko ima, pa da se obe, kobojagi, udubimo u veselu igru naše dece, a u glavi upoređujemo, sabiramo i oduzimamo i na kraju delimo.
Autor: Maja Radović
Napišite odgovor